ОД ДВА ТЕЛЕФОНА ДО 12.600 ЕВРА: Шта открива документација о донацијама за Бјелића и Динића

Прича која је у јавности представљена као пример солидарности са нападнутим новинарима добила је последњих дана потпуно другачији епилог. На сајту „Одговорност“ објављена је детаљна документација која указује на озбиљна неслагања између стварно оштећене опреме и спискова на основу којих је од јавности тражена финансијска помоћ за Ивана Бјелића и Лазара Динића.

Аутор текста Гаврило Андрић тврди да су током прикупљања донација различитим људима и организацијама достављани различити спискови наводно уништене опреме, као и да је вредност онога што је представљано као штета вишеструко увећавана у односу на стварно оштећене уређаје. Према објављеним наводима, управо су неслагања у документацији, препискама и каснијим јавним наступима довела до откривања случаја који је, како се наводи, месецима покушаван да буде представљен као обичан неспоразум.

„Суштина није ‘неспоразум настао у хаосу’, већ то што се исти списак опреме на више места, током ширег временског периода након инцидента, представља различито“, наводи Андрић.

У објављеној документацији приказана су, како се тврди, најмање три различита списка опреме. Према првом, који је достављен самом аутору текста, међу оштећеном опремом нашли су се телефони, камера Sony FX3, објектив Tamron и MacBook Pro. У кампањи за прикупљање новца списак је, према истим наводима, додатно проширен и обухватио је две камере Sony FX3, два микрофонска система Rode Wireless Pro и рачунар.

Аутор тврди да се стварно оштећење сводило на два мобилна телефона, iPhone 13 Pro и iPhone 15 Pro, чију вредност процењује на око 1.850 евра. Насупрот томе, вредност опреме која је комуницирана у појединим фазама прикупљања средстава, према његовим прорачунима, достизала је износ од преко 12.000 евра.

„Материјални докази, познавање њих двојице и њиховог рада, и разговори са сведоцима јасно показују која опрема није страдала, а ипак је тражена“, наводи Андрић.

Посебно место у тексту заузима питање одговорности након што су, како тврди аутор, уочене нелогичности у списковима. Према описаној хронологији, Бјелић и Динић су још почетком маја били суочени са примедбама и позвани да сами објасне разлике у подацима који су достављани различитим људима и организацијама.

Андрић наводи да је више недеља покушавао да добије јасно објашњење и да је инсистирао да сами обавесте организаторе донаторске кампање о спорним ставкама. Према његовим речима, то се није догодило, због чега је на крају одлучио да целу ствар изнесе у јавност.

Посебно је значајан део текста у коме се цитира касније јавно обраћање Ивана Бјелића. Како наводи аутор, Бјелић је у свом саопштењу признао да је „поступио неодговорно и манипулативно“ и да „наведени списак на GoFundMe није тачан“. Истовремено, Андрић сматра да такво признање није дало одговор на кључна питања, како је нетачан списак настао, ко га је све добио и зашто су различитим људима достављане различите информације.

Када је реч о Лазару Динићу, аутор прави извесну разлику у односу на Бјелића. У тексту се наводи да Динић није састављао спорне спискове, али му се замера што је, како се тврди, знао да постоје проблеми са информацијама које се пласирају, а није јавно реаговао нити инсистирао на исправљању података.

Цео случај, према оцени аутора сајта „Одговорност“, представља пример како се и унутар кругова који се позивају на солидарност и заједничку борбу могу појавити злоупотребе поверења. Због тога, како закључује, питање није само ко је и колико новца прикупио, већ да ли је јавност имала право да зна тачне податке о ономе за шта је донирала средства.

„Више од два месеца одговорни за ову манипулацију имали су простор да се понесу достојанствено“, наводи Андрић, додајући да је основни циљ његовог текста заштита људи који свој посао раде поштено и очување поверења у механизме солидарности.

Никола Вуксановић / Васељенска