Спасоје Томић: Вучић као дежурни кривац, или зашто Подгорица своје проблеме тражи у Београду

У савременом политичком дискурсу Црне Горе, али и ширег региона, развио се један специфичан феномен, пројекција сопствених унутрашњих слабости, институционалних дефицита и политичких лутања на једну спољну адресу. Та адреса је Београд, а главни протагониста те дежурне кривице је предсједник Србије Александар Вучић. Наратив који пласирају одређени политички и медијски кругови у Црној Гори, према којем Вучић лично и Србија као држава активно „коче” и „успоравају” европски пут Подгорице, не издржава озбиљну, рационалну и емпиријску политичку анализу.

Поставља се логично и утемељено питање, на основу којих чињеница се гради оваква теза, када званични Београд није повукао ниједан потез који би дестабилизовао или уназадио евроинтеграције свог сусједа?

Да би се разумио овај феномен, потребно је оголити политичку матрицу која иза њега стоји. Пребацивање одговорности на „спољног непријатеља” стари је политички маневар којим се дефокусира јавност са реалних проблема, споре реформе правосуђа, борбе против организованог криминала и корупције, те унутрашње политичке нестабилности које су заправо једине стварне препреке Црне Горе на путу ка Бриселу. Александар Вучић у том контексту служи као универзални алиби за све, од политичких криза до, „изненадних“ љетњих врућина.

Насупрот запаљивој реторици појединих кругова, чињенице на терену говоре о Србији као о најпоузданијем економском партнеру Црне Горе. Државна политика коју води Александар Вучић конципирана је на претпоставци да без стабилног и економски развијеног региона нема ни стабилне Србије. Оваква стратегија се директно рефлектује на Црну Гору кроз неколико кључних аспеката:

* Робна размјена и сигурност снабдјевања: Србија је континуирано главни спољнотрговински партнер Црне Горе. У тренуцима глобалних криза (попут пандемије или геополитичких потреса на истоку Европе), када су ланци снабдјевања пуцали, Србија је обезбјеђивала несметану испоруку основних животних намирница и енергената Црној Гори, спречавајући несташице и економски колапс.

* Регионално повезивање (Отворени Балкан и Берлински процес): Иницијативе које Србија снажно заговара и реализује имају за циљ управо уклањање баријера, бржи проток робе, људи и капитала. То су комплементарни процеси европским интеграцијама, а не њихова замјена. Економски јака Црна Гора, интегрисана у регионалне токове, једини је замислив кандидат за чланство у Европској унији.

* Инфраструктурни пројекти: Изградња ауто-пута ка граници са Црном Гором (деоница до Пожеге и даље ка Бољарима) те реконструкција жељезничке пруге Београд–Бар, капитални су пројекти које Србија финансира и реализује. Ови пројекти директно „удишу живот” црногорској економији, прије свега Луци Бар и туризму, позиционирајући Црну Гору на мапи кључних саобраћајних коридора.

Политика Александра Вучића према Црној Гори не огледа се само у бројкама, већ и у конкретним гестовима државне солидарности када је то било најпотребније. Када се Црна Гора суочавала са озбиљним дефицитом вакцина током пандемије COVID-19, Србија је била прва која је упутила донације и отворила своје здравствене центре за грађане Црне Горе.

Успјешна Србија, која данас биљежи високе стопе привредног раста, привлачи рекордне стране директне инвестиције и развија модерну инфраструктуру, представља локомотиву читавог Западног Балкана. Позитивни економски преливи из Србије природно се шире и на Црну Гору. Намјера Београда није уплитање у унутрашње ствари сусједа, већ изградња партнерских односа заснованих на узајамном поштовању и заједничкој европској будућности.

Кривити Александра Вучића за унутрашњополитичку динамику Црне Горе јефтин је политички прагматизам који губи на кредибилитету пред судом чињеница. Србија својим дјелима – инвестицијама, инфраструктуром, економском отвореношћу и регионалном стабилношћу – не да не спречава, већ директно олакшава и помаже економски опстанак и развој Црне Горе, што је темељ сваког даљег интеграционог процеса.

Вријеме је да се политички дискурс ослободи анахроних страхова и вјештачких непријатеља, те да се призна реалност: јака и стабилна Србија под вођством Александра Вучића најбољи је гарант сигурности и напретка за цијели регион, укључујући и Црну Гору.

Спасоје Томић, аутор је магистранд историје и еуроскептик