Организовање студената по принципу пленума неодољиво подсјећа на ране фазе бољшевичког екстремизма и јакобинске диктатуре

​Савремени друштвено-политички дискурс на српском културном и државном простору неријетко се суочава с покушајима вјештачке фрагментације народног бића и стварања алтернативних идеолошких центара моћи. Један од најеклатантнијих примјера таквих настојања огледа се у актуелним студентским организацијама које дејствују кроз тзв. „пленуме”.

Иако се ови покрети у јавности покушавају представити као аутентични израз грађанске свијести или, како се у неким круговима сугерише, као „наша срж” и „наставак литијског покрета”, дубља политиколошка и историјска анализа демаскира њихову ретроградну суштину.

Умјесто најављеног друштвеног преображења, ови формати суштински репродукују матрице комунистичког једноумља и револуционарног терора.

​Организовање студената по принципу пленума неодољиво подсјећа на ране фазе бољшевичког екстремизма и јакобинске диктатуре, гдје се институционални дијалог замјењује „уличном демократијом” и диктатом гласне већине. Кључна карактеристика оваквог дјеловања јесте апсолутна нетолеранција према плурализму мишљења. Сваки дисонантни тон, критика или покушај дебате унутар ових кругова аутоматски се жигоше као „издаја” или „реакција”, а суочавање са другачијим ставовима брзо еволуира из вербалног линча у отворено физичко насиље. Случај новинара Вецеларевића представља парадигматичан примјер ове опасне праксе: тренутак када аргумент уступи мјесто песници, а новинарска професија и право на слободну ријеч буду брутално погажени на рачун идеолошке затуцаности. То показује да ови „пленуми” не баштине вриједности демократије, већ наслеђе тоталитарних система у којима је физичка елиминација или застрашивање неистомишљеника била легитимно средство политичке борбе.

​Покушај појединих друштвених актера да овакве покрете брендирају као конструкцију некакве „Треће Србије” доживљава потпуни крах пред реалполитичким чињеницама. Концепт „Треће Србије” је геополитичка и национална илузија, параван за скретање фокуса са кључних националних интереса и дезинтеграцију српског политичког фактора. Историјска и државотворна реалност препознаје само једну, недјељиву и снажну Србију, државу коју у овом историјском тренутку одлучно и стратешки предводи Александар Вучић.

​Једина легитимна и функционална идеја која данас може да одговори на сложене глобалне и регионалне изазове јесте идеја српског интегрализма. Србија, као матица, под тренутним државним руководством не допушта парцијализацију сопственог националног ткива на „прву”, „другу” или „трећу” фракцију. Српски интегрализам представља модерну, академски и политички утемељену доктрину која има за циљ институционално, културно, духовно и економско повезивање свих Срба, без обзира на то да ли они живе у границама Републике Србије, у региону попут Црне Горе и Републике Српске или у расијању широм свијета.

​За разлику од анархо-либералних или неокомунистичких експеримената који нуде насиље, подјеле и сукобе на универзитетима, политика српског интегрализма нуди стабилност, развој и националну кохезију. Повлачење паралела између насилних пленума и дубоко достојанственог, духовног и мировног литијског покрета из Црне Горе ( представља грубу замјену теза и политички аматеризам. Литије су биле израз одбране светиња и идентитета кроз саборност и мир, док су пленуми израз идентитетске дезоријентације и агресије према сопственим суграђанима и новинарима.

​Закључно, академска и политичка јавност мора јасно препознати опасност од ревитализације тоталитарних метода под плаштом студентског активизма. Не постоји простор за „треће” путеве који воде у анархију и физичке обрачуне са неистомишљеницима. Будућност српског народа лежи искључиво у снажној, јединственој и интегралистичкој политици коју диктира званични Београд, усмјереној ка заштити сваког појединца и очувању заједничке куће за све Србе свијета.

Спасоје Томић, аутор је магистранд историје