Прекројена историја на личним картама

Скулптура „Велика Србија” излагана је на уметничкој смотри у Санкт Петербургу 1902. и 1903. године, а према неким незваничним изворима, један примерак се и данас налази тамо.

Статуа са сличним мотивом истог аутора постављена је 1938. године на врх куполе зграде на углу улица Немањине и Милоша Великог. Представља персонификацију државе у виду девојке са венцем на глави која у десној руци држи високо подигнуту краљевску круну Карађорђевића, а левом придржава штит на којем су у плитком рељефу представљени српски грб и крст са оцилима.

Међутим, после Другог светског рата нове комунистичке власти поскидале су све круне и друге симболе са београдских зграда које су подсећале на краљевину. Са зграде Старог двора, данашње Скупштине Београда, скинути су двоглави орлови и замењени петокракама.

На врху зграде у којој се данас налази Влада Србије нису уништили целу скулптуру, тешку више од једне тоне, него су тестерама одсекли девојци руку, а онда уместо круне заварили лажну руку која држи бакљу.

Овај мотив девојке, рад Ђорђа Јовановића, налази се у десном углу личних карата свих грађана Србије као холограмски знак. Та лажна рука, практично фалсификована скулптура, утиснута је у седам милиона примерака на личним документима грађана Србије.

Мада нема директних потврда, највероватније је модел за статуу вајару Јовановићу била београдска лепотица Загорка Цвјетичанин. У старим архивама сачувана је и једна фотографија на којој Загорка пролази Теразијама са „Политиком” у руци.

Фотографија је, по свему судећи, направљена испред некадашње једноспратне зграде са баштом у којој је била смештена „Шишкова кафана” код данашњег улаза у Позориште на Теразијама.

Хроничари тадашњег живота у престоници спомињу Загорку као изузетно елегантну и лепу жену. Била је толико елегантна и привлачна да не чуди што је уметницима била инспирација и модел за израду монументалних скулптура.

Ђорђе Јовановић рођен је у Новом Саду, после завршене реалке уписује Технички факултет у Београду, уз помоћ стипендије Министарства просвете, 1884. године одлази у вајарску школу при Академији уметности у Бечу. Био је на усавршавању у Минхену и Паризу, али је увек био везан за Србију.

Годину дана након силаска династије Обреновић са историјске сцене и проглашења Петра Првог Карађорђевића за краља, Јовановић израђује своје најзначајније дело до тада, које се сматра и најмонументалнијим делом националне скулптуре с почетка 20. века – Споменик косовским јунацима. Рад је откривен на Видовдан 1904. године, у оквиру прославе Првог српског устанка, а налази се на централном тргу у Крушевцу.

Ипак, његово најпознатије дело у престоници свакако је чувени Вуков споменик, који је према првобитном предлогу такође требало да буде постављен у Студентском парку, између Панчићевог и споменика Доситеју Обрадовићу.

Иницијатива за подизање споменика реформатору српског језика потекла је 1920. године од стране Српске књижевне задруге, али је споменик изливен тек 12 година касније. Постављен је новембра 1937. године, поводом 150 година од рођења Вука Караџића.

Осим Споменика косовским јунацима и Вуку Караџићу, Јовановић је израдио и Споменик књазу Милошу Обреновићу у Пожаревцу, скулптуру „Велика Србија” у Крагујевцу, споменике Бранку Радичевићу, Сави Текелији и патријарху Бранковићу у Сремским Карловцима, Јовану Јовановићу Змају у Руми, велику бронзану фигуру Победника у Параћину, мраморне бисте краља Александра Првог и краљице Марије у Бањалуци.

Иза себе је оставио и више од 30 вајарских фигура које се налазе на Новом гробљу у Београду.

Током агресије НАТО-а 1999. године зграда Владе Србије значајно је оштећена, али статуа на врху куполе преживела је и то бомбардовање, баш као и оно 1941. и 1944. године.

Грађани не треба да брину, њихове личне карте нису фалсификоване, али јесте један део српске културне баштине. Због идеолошког слепила, део наше историје који је директно повезивао Србију са краљевском круном буквално је претестерисан.

Таква, идеолошки преобликована „Велика Србија” чува и данас вечну стражу на углу Немањине и Милоша Великог и даље симболизује државу, али и нашу небригу према националној баштини.

Никола Тркља/Политика