Паја Јовановић – На платнима сачувао идентитет српског народа

Велики сликар Паја Јовановић, који је сликајући реалистичним кистом и стварајући грандиозне слике сачувао историју и идентитет српског народа од заборава, рођен је на данашњи дан 1859. године.

На својим дјелима осликавао је народни живот и на тај начин утицао на образовање, културу и родољубље због чега се Србија поносила њиме.

Прича о величанственом уметнику почиње у Вршцу, где је и рођен, када му је у 14. години стигла прва наруџба за слику. Наиме, Црквена општина у Вршцу препознала је велики таленат у дечаку и поверила му израду цртежа светитеља за нова звона за Саборну цркву. То му је отворило врата и наговестило славу. По завршетку гимназије уписао се на Општи сликарски курс бечке Академије, а исте те године постао је редован студент ове школе код веома цењеног ликовног педагога Кристијана Гипенкерла. Редовне студије сликарства завршио је за три године. Међутим, за њега ту није био крај. У мајсторској класи професора Леополда Карла Милера наставио је да се усавршава и постао је његов најбољи ученик.

Много је путовао, а лепи крајолици будили су у њему инспирацију. Обилазећи Црну Гору, Албанију, Босну и Херцеговину, јужну и источну Србију на платну је бележио обичаје, пределе, ликове, свакодневни живот, народне ношње, накит и оружје. Испуњен новим сазнањима и лепотама почињао би да ствара. Тако су настале слике “Кићење невесте”, “Рањени Црногорац”, “Арнаут с чибуком”, “Гуслар”, “Борба петлова” и многе друге. Бројне његове слике биле су инспирисане стиховима епских песама које је велики сликар волео да слуша као дете. Слика “Марко, Милош и вила” рођена је управо из љубави према народној поезији, а на њој су осликани стихови песме “Марко Краљевић и вила” која велича побратимску љубав. Ово уље на платну, на којем разјарена вила Равијојла вреба јунаке Марка и Милоша док јашу кроз шуму на Мирочу, настало је у време када је велики сликар трагао за националним стилом. Отуда је снажни, бркати јунак Марко Краљевић симбол врлине и идеал хероја који народу улијева наду. Поносна Србија, захвална што је по свијету проносио и славио историју и културу српског народа, 1884. године га је изабрала за дописног члана Српског ученог друштва. Четири године касније изабран је за редовног члана Српске краљевске академије.

Сликању историјских композиција посветио се од 1895. када је добио две значајне наруџбе за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Наиме, српски патријарх Георгије Бранковић желео је да Паја Јовановић уради грандиозну историјску композицију “Сеоба Срба” под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.

Друга наруџба је била од вршачког Муниципија за слику “Вршачки триптихон”. Урадио је портрете Михајла Пупина, црногорске принцезе Милице, краља Николе, Софије Дунђерски, али и играчице Бергел те портрет своје музе и супруге Бечлијке Хермине Муни Даубер.

Престао је да слика пред сам крај живота, а о томе је записао “Глава би хтела, рука би могла, али очи не дају”.

Преминуо је у Бечу 1957. у 98 години. Испуњена му је последња жеља, па је урна с пепелом пренесена у Београд који је Јовановић током живота неизмерно волео.

“Проглашење Душановог законика”

Величанствено уметничко дело Паје Јовановића “Проглашење Душановог Законика” рађено је по наруџби Краљевине Србије за Светску изложбу у Паризу 1900. године на којој је награђена златном медаљом. Ова слика се појављује и под називом “Крунисање цара Душана” и на њој је Паја Јовановић дочарао овај велики догађај који се одиграо у Скопљу 1349. године. На овој слици Паја Јовановић је назначио 31 личност тога времена, а слика се данас чува у Народном музеју Србије у Београду.

Глас Српске