Горан Илић говори о „подели плена“, а каријеру је изградио на привилегијама „жуте реформе“

Чувен по томе што је током чувене „жуте реформе“ правосуђа успео да у једном дану прескочи читаву хијерархију тужилачке организације и из Основног стигне право у највише, Републичко тужилаштво, човек који никада у својој каријери, није имао ниједан озбиљан предмет у раду, љубимац страних амбасада, редован саговорник медија који Србију представљају као заробљену државу, дежурни критичар сваке институционалне одлуке која се не поклапа са спонзорима његове НВО. Ово је само кратка биографија једне тужне појаве у тужилаштву,тужиоца Горана Илића, који је сада је одлучио да јавности објасни како функционише Високи савет тужилаштва.

Када данас једна таква особа, са завидном биографијом антидржавних делатности,  говори о „подели плена“, „трулим компромисима“ и наводној трговини функцијама, очигледно је да је реч о незадовољству што више није један од оних који деле карте.

Наши саговорници истичу да је посебно је занимљиво слушати критике о наводном напредовању без правила од човека који не само што  је постао симбол управо таквог система, него га је током година и усавршио.

„Током реформе правосуђа 2009. године, у једном од најскандалознијих периода српског правосуђа, Илић је успео да прескочи Више и Апелационо тужилаштво и директно се домогне позиције у тадашњем Републичком јавном тужилаштву. За многе тужиоце који су годинама градили каријеру кроз све инстанце, такав скок био је незамислив.Међутим, за Илића је то била награда за лојалност страним амбасадама које су подржале ту реформу је демократска власт систематски очистила правосуђе од политички неподобних кадрова“, наводи наш саговорник и подсећа да је тада на стотине тужилаца и судија преко ноћи остало без посла.

Још већи проблем је што такав модел није остао само његов лични пример већ је постао образац понашања читаве групе људи окупљене око УТС-а, али и других струковних невладиних организација које су поникле из тог миљеа.

Тако је Радован Лазић, његов сарадник из Удружења тужилаца Србије,  из Основног јавног тужилаштва практично катапултиран директно у Апелационо тужилаштво у Новом Саду, без иједног дана рада на том нивоу и без искуства које би оправдало такво напредовање.

„Касније, након што му је истекао мандат, управо се Илић договорио са врховном тужитељком и  уследио још један скок, Лазић је прешао у Тужилаштво за ратне злочине, институцију која захтева специјализовано знање и озбиљно искуство. Лазић је класичан пример „трулог компромиса“ , добио је позицију са платом већом од пола милиона динара месечно, док смо сви ми остали без одговора на питање по ком основу.“

Добро упућени извор подсећа и да је сличан пут имала и Светлана Ненадић:

„Са позиције основног тужиоца и члана Државног већа тужилаца и она је ухлебљена у  Тужилаштво за ратне злочине. Уместо да буде пример непристрасности и институционалне дистанце, читав процес је оставио утисак да су поједини користили положај у систему како би обезбедили сопствени каријерни напредак. Зато све ово што наводи Илић делује као некакав скеч, он буквално прича о сопственим договорима и како је то функционисало док су закони били „флуидни“.

Најочигледнији доказ такве интересне трговине био је избор Бранка Стаменковића за тужиоца Врховног јавног тужилаштва, о чему смо раније већ писали.  Тај избор је био класичан производ затворених преговора у којима су се делиле функције и утицај између Доловац и Илићеве струје унутар тадашњег Државног већа тужилаца,а данашњег Високог савета тужилаштва. Подела плена и намиривање фотеља били су потпуно легитимни онда када су служили интересима његових лојалних послушника, док данас сваки избор, без обзира што је законски испраћен добија епитет „пљачке“.

Наш портал је у више наврата писао о спекулацијама и закулисним радњама Горана Илића, па и о афери „Шумадија“.  Јавност је тада сазнала да се Горан Илић налазио на рођенданској прослави тужиоца Станислава Дукића у хотелу „Шумадија“, заједно са бројним особама које су медији и истражни органи, односно тужиоци, годинама доводили у везу са криминалним миљеом.

Када је скандал доспео у јавност, уследило је објашњење које је више личило на лош виц него на озбиљан одговор носиоца правосудне функције – „нисам знао ко је у сали“.

Горан Илић је последњих месеци долазио у жижу јавности јер се спекулисало како је управо он био кључни чинилац у покушају опструкције доношења новог сета закона, односно да је молио особе из Бриселске администрације да утичу на српску власт да се закони не усвоје, настојећи да на тај начин одржи Високи савет тужилаштва у паралисаном стању, како не би дошло до нових избора за тужиоце. Међутим, Венецијанска комисија, којој је наводно такође писао, након ситних измена, похвалила је законске измене и они се налазе пред Народном скупштином.