СРБИЈУ НЕКИ НЕ ВИДЕ ОЧИМА ЦРНЕ ГОРЕ: Чикаго није Подгорица!

Понекад је за истину потребно да стигне издалека како би је они најближи коначно чули. Док дио политичке сцене у региону упорно покушава да гради своју препознатљивост на нападима на Србију и њеног предсједника Александра Вучића, из Чикага је стигла порука која је од‌јекнула далеко снажније од многих дипломатских саопштења и политичких анализа.

Род Благојевић, човјек који је обављао највише политичке функције у америчкој савезној држави Илиноис, без устезања је поручио да је Александар Вучић „геније у вођењу спољне политике“.

Та оцјена није дошла из Београда. Није дошла из страначких кругова. Није дошла од људи који су политички везани за Србију. Дошла је из срца Америке, од човјека који добро разумије како функционишу међународни односи и колико је тешко једној држави средње величине да у данашњем свијету сачува своју самосталност и своје интересе.

И управо ту лежи суштина приче. Јер оно што је Род Благојевић препознао у Александру Вучићу, препознајем и ја као грађанин Црне Горе, као политичар и као човјек који вјерује да су мир, стабилност и сарадња највеће вриједности које данас можемо оставити будућим генерацијама. Зато није случајно што су наши ставови готово идентични.
Благојевић каже, да се Трамп диви српском народу, његовој херојској борби, а да је Вучић велики државник и дипломата.

И Благојевић и ја видимо Србију као државу која је у посљедњој деценији ојачала свој међународни положај, економску снагу и политички углед. Видимо државу која више није објекат туђих одлука, већ све чешће постаје важан фактор регионалне стабилности.

А таква Србија није настала сама од себе. Иза те Србије стоји политика Александра Вучића.

Може се неко слагати или не слагати са његовим политичким ставовима, али је тешко оспорити резултате. Данас је Србија земља која гради ауто-путеве и брзе пруге, привлачи милијарде инвестиција, отвара фабрике и реализује инфраструктурне пројекте који мијењају њен изглед. Србија данас разговара са најважнијим свјетским лидерима и учествује у процесима који су до недавно били резервисани само за најмоћније државе.
Управо зато сматрам да је Благојевићева оцјена много више од комплимента једном политичару. То је признање једној политици. Политици која је Србији вратила самопоуздање. Политици која је Србију учинила видљивом. Политици која је доказала да мала држава може водити самосталну и достојанствену политику.
Када Благојевић каже да је Вучић успио да одржава добре односе са Европском унијом, Сједињеним Америчким Државама, Русијом и Кином, он у ствари говори о нечему што је ријеткост у савременом свијету. Говори о способности да се граде мостови тамо гд‌је други подижу зидове.

А управо то је особина великих државника. Због тога сам увјерен да ће историја према Александру Вучићу бити праведнија него што су то његови политички противници данас.
Јер историја не памти саопштења, увреде и дневнополитичке обрачуне. Историја памти резултате. Памти изграђене путеве. Памти економски напредак. Памти политичку стабилност. Памти способност да се у тешким временима сачува држава.

Управо због тога сматрам да подударност ставова Рода Благојевића и мене није обична политичка случајност. Она говори о томе да се резултати препознају без обзира на границе, идеологије и географску удаљеност.

Када човјек из Чикага и човјек из Подгорице, који живе у различитим системима и политичким околностима, дођу до истог закључка о једном лидеру, онда то заслужује пажњу јавности.

То значи да је политика Александра Вучића постала препознатљива далеко изван Србије. То значи да се њени ефекти виде и ван њених граница. То значи да је Србија данас фактор који нико не може игнорисати.
За јавно мњење у Србији то је снажна потврда да политика коју води њен предсједник има међународну тежину и признање. За регион је то порука да стабилност нема алтернативу и да су сарадња и међусобно поштовање једини пут ка напретку.

Нажалост, још има оних који покушавају да политички профитирају на нападима на Србију. Још има оних који мисле да се будућност може градити на под‌јелама и сукобима. Али вријеме показује да су такве политике кратког даха.

За разлику од њих, резултати остају. Зато данас није најважније шта о Александру Вучићу говоре његови противници. Много је важније шта о њему говоре чињенице, шта говоре резултати и шта говоре људи који Србију посматрају изван њених граница.

А када се из Чикага чује да је Вучић „геније у вођењу спољне политике“, а из Подгорице да је ријеч о државнику који је Србији вратио снагу, углед и самопоуздање, онда то више није појединачно мишљење.

То постаје политичка порука коју је немогуће игнорисати. И можда баш зато толико смета онима који не могу да прихвате једноставну чињеницу – да је Александар Вучић постао једна од најзначајнијих политичких личности савременог Балкана, а Србија држава чији се глас данас чује много даље него што су многи вјеровали да је могуће.

Момо Јоксимовић/Српска24.ме