„МАСАН ОДГОВОР ИЗ БРИСЕЛА“: Како је једна лаж постала најјаче гориво за блокаде и притиске на Србију

Међу свим детаљима који су се појавили након саопштења Вишег јавног тужилаштва о документацији пронађеној у оквиру пленумских структура, посебну пажњу привлачи реченица забележена у записнику са састанка Кровне радне групе за безбедност организације „Студенти у блокади“ од 22. јануара 2025. године, у којој се наводи да би „звучни топ добио један масан одговор из Брисела“.

Данас, када је познато све што се након 15. марта дешавало на политичкој, медијској и међународној сцени, тешко је избећи утисак да управо ова реченица открива суштину читаве афере много прецизније него све касније изговорене оптужбе, саопштења и политичке интерпретације.

Процес у којем је једна непроверена оптужба прерасла у средство међународног притиска, у аргумент за делегитимизацију институција и у основ за изградњу политичког наратива који је месецима одржавао тензије у друштву заменио је легитимно питање – шта се заиста догодило? Али и могућност да постане предмет озбиљне и темељне истраге.

Агресивном кампањом блокадера и њиховим медијско пропагандних платформи, српска јавност је практично преко ноћи суочена са готовим закључком да је држава употребила забрањено средство против сопствених грађана, док су сви који су тражили доказе или указивали на нелогичности у читавој причи били проглашавани саучесницима, пропагандистима или браниоцима режима.

Самим тим, данас, посебно значење добија део записника у којем се не говори о самом звучном топу, већ о политичком ефекту који би прича о звучном топу могла да произведе.

Из перспективе онога што након тога дешавало, стиче се утисак да кључна тема никада није било само средство, већ последице оптужбе да је такво средство употребљено. Те последице су се показале изузетно конкретним, јер је део политичких структура у Бриселу прихватио ову причу као доказ ауторитарности власти у Србији, поједини европски посланици, пре свега из Хрватске,  користили су је као аргумент у нападима на државне институције, а читава афера добила је простор и тежину која је далеко превазилазила сам догађај од 15. марта.

Још значајније од међународне реакције биле су последице које је овај наратив произвео унутар саме Србије. Прича о томе да је власт „пуцала на сопствени народ“, која је у различитим варијацијама понављана месецима, није служила само за дневнополитичке обрачуне, већ је постепено стварала атмосферу у којој председник државе и институције више нису представљани као политички противници које треба критиковати или сменити на изборима, већ као непријатељи народа против којих су дозвољена средства која у нормалним политичким околностима не би била прихватљива.

Јер када некога убедите да је државни врх спреман да употреби силу против сопствених грађана, да, како су наводили „пуца у сопствени народ“, онда сваки наредни напад на њега, институцију коју представља или државу коју води добија привид моралног оправдања.

Оно што је, како је и само тужилаштво указало, јесте питање како је настала ова афера и ко је градио причу која је произвела управо онај ефекат који је, према записнику, био предвиђен још у јануару. Јер ако се два месеца пре протеста разговара о томе да би афера са звучним топом изазвала снажан политички одјек у Бриселу, а затим након протеста заиста уследе међународни притисци, медијска кампања, политичка радикализација и наставак блокада које ће месецима црпети снагу управо из те приче, онда је сасвим легитимно поставити питање да ли је „масан одговор из Брисела“ био последица афере или њен стварни циљ.

Више јавно тужилаштво најавило је утврђивање улоге свих лица која су учествовала у организацији протеста, састанцима на којима се о овим темама разговарало и јавном пласирању тврдњи о употреби звучног топа, јер одговор на питање ко је и са којим мотивом градио ову причу данас има далеко већи значај од расправе која је месецима вођена о самом техничком аспекту догађаја.

Јер оно што данас имамо црно на бело није доказ да је неко организовао читаву аферу, али јесте доказ да се о политичким последицама приче о звучном топу размишљало много пре него што је она пласирана у јавност. А када се зна да је управо та прича постала једно од најјачих политичких горива за наставак блокада, за притиске на Србију и за дехуманизацију председника и државних институција, онда питање ко је имао корист од те „масне лажи“ постаје далеко важније од питања ко је први изговорио реч „звучни топ“.

Софија Марић / Васељенска