САВЕЗ УДРУЖЕЊА РАСЕЉЕНИХ, ИЗБЕГЛИХ И ПРОГНАНИХ: Тражимо црногорски пасош без условљавања и дискриминација!

Поводом Свјетског дана избјеглица, који се обиљежава 20. јуна, Савез удружења расељених, избјеглих и прогнаних у Црној Гори – Подгорица указује на тежак и понижавајући положај у којем се и данас налазе хиљаде расељених и избјеглих лица са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине и Хрватске.

Овај дан Савез ће обиљежити низом активности, разговора са породицама расељених и избјеглих лица, као и дођелом помоћи најугроженијим породицама, подсјећајући јавност да се иза статистике налазе људи, породице и судбине које већ три деценије чекају правду.

Истовремено, користимо овај дан да још једном упутимо јасан захтјев државним институцијама Црне Горе: да се свим расељеним и избјеглим лицима омогући стицање црногорског држављанства без условљавања одрицањем од држављанства држава поријекла.

Подсјећамо да је прошло више од тридесет година од прогона Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, као и више од 27 година од егзодуса Срба, Црногораца и Рома са Косова и Метохије, а да велики број тих људи и данас живи у правној несигурности и статусу који их у потпуности третира као странце.

Свјетски дан избјеглица није дан за протоколарне поруке и празне ријечи. То је дан када се мора говорити о неправди која траје деценијама. У Црној Гори и данас живе људи који су овђе дошли спашавајући голе животе, који су овђе подигли породице, школовали ђецу, радили и стварали, а које систем и даље третира као странце. То је недопустиво и понижавајуће.

Подсјећамо такође да се избјеглим лицима годинама говори о интеграцији у црногорско друштво, док је стварност потпуно другачија.

Деценијама слушамо приче о интеграцији, а у пракси се људима ускраћује основно право да постану равноправни грађани земље у којој живе. Умјесто држављанства, нуде им се разне правне акробације и такозвани специјални статуси. Издају им се личне карте за странце иако су многи од њих поријеклом из Црне Горе, а њихова ђеца и унучад рођена су управо овдје.

Апсурдно је да ђеца која су рођена у Црној Гори и која никада нијесу живјела нигђе друго и даље буду третирана као странци.
Посебно тежак положај имају расељени са Косова и Метохије, међу којима је велики број породица које воде поријекло из Црне Горе.

Многи од њих су потомци људи који су се из Црне Горе селили на Косово и Метохију прије више генерација. Данас, након прогона, вратили су се у земљу својих предака, а држава им поручује да су странци. То није само правни проблем, то је и дубоко морално питање.

Савез посебно указује да је немогућност повратка у мјеста поријекла једна од најтежих посљедица ратова и етничких чишћења на простору бивше Југославије.

Властима је лако да говоре о повратку, али реалност је сасвим другачија. На Косову и Метохији безбједносни услови, узурпација имовине и институционална дискриминација онемогућавају одржив повратак великог броја прогнаних. У Хрватској и Босни и Херцеговини бројни људи ни након три деценије нијесу успјели да поврате своју имовину, стечена права или услове за нормалан живот. Зато је лицемјерно говорити о повратку као реалној опцији, док истовремено Црна Гора одбија да овим људима омогући пуну интеграцију.

Један од највећих проблема данас представља услов да се расељени и избјегли одрекну држављанства земаља поријекла како би стекли црногорско држављанство.

То је неправедан и неприхватљив услов. Многи људи би одрицањем од држављанства изгубили право на своју имовину, пензије, насљедство и друга стечена права у срединама из којих су протјерани. Управо су дискриминаторни прописи у тим државама тако постављени да људи могу остати без великог дијела својих права ако изгубе држављанство. Зато тражимо да Црна Гора омогући држављанство без одрицања од матичних држављанстава.

Савез подсјећа да је држава у случају избјеглица из Враче донијела посебан закон – лекс специалис – којим им је омогућено стицање црногорског држављанства без одрицања од албанског.

Поздравили смо ту одлуку и сматрали је исправном. Али онда постављамо логично питање: ако је такав модел био могућ за једну категорију људи, зашто није могућ за расељене и избјегле са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине и Хрватске? Зар су њихове патње мање? Зар су њихове жртве мање вриједне? Зар су они мање заслужили правду?

Према процјенама Савеза, у Црној Гори данас живи око 11.000 расељених и избјеглих лица из бивших југословенских република и са Косова и Метохије.

То нијесу бројеви, већ људи који већ више од четврт вијека чекају да буду прихваћени као равноправни чланови друштва. Они не траже привилегије, већ право на достојанство, једнакост и сигурност. Траже да њихова ђеца престану бити странци у земљи у којој су рођена.

На крају, Савез удружења расељених, избјеглих и прогнаних у Црној Гори позива Владу Црне Горе, Скупштину Црне Горе, надлежна министарства, међународне организације и институције за заштиту људских права да коначно приступе рјешавању овог питања.

Свјетски дан избјеглица мора бити подсјетник да иза сваке избјегличке приче стоји људско достојанство које не смије бити предмет политичких калкулација. Након више од три деценије чекања, дошло је вријеме да се исправи историјска неправда и да расељени и избјегли коначно добију оно што им припада – пуна грађанска права и држављанство Црне Горе без понижавајућих услова и административних баријера.

Предсједник Савеза удружења расељених, избјеглих и прогнаних у Црној Гори – Подгорица
Миленко Јовановић