Србија добро разуме шта значи бити избеглица

Људе не треба посматрати кроз једну категорију – неки су избеглице, неки тражиоци азила, неки део мешовитих кретања, а неки имају привремену заштиту. Иза сваке статистике је особа која је бежала да би спасла живот.

Сваке године милиони људи напуштају домове због рата, прогона, насиља и кршења људских права. Не одлазе зато што желе, већ зато што је останак постао опаснији од пута. Због тога порука Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација (УНХЦР) поводом 20. јуна, Светског дана избеглица, ове године гласи – док свако не буде безбедан, наш посао није завршен. Право да се тражи сигурност може затребати свакоме, а обавеза држава и свих нас је да га омогућимо. Извештај УНХЦР-а о глобалним трендовима 2026. показује да је глобално присилно расељавање први пут у деценији смањено, али је и даље неприхватљиво високо, јер је 117,8 милиона људи присилно расељено. Током 2025. године 5,4 милиона људи побегло је од насиља и прогона у друге земље, док се 14,7 милиона расељених вратило у подручја или земље порекла, укључујући 4,4 милиона избеглица и 10,3 милиона интерно расељених. Иза тих бројева су породице, деца, старији људи и они који су до јуче имали дом и планове. Нико не постаје избеглица избором – људи беже када су им животи угрожени, а готово 70 одсто избеглица налази се у дуготрајном расељењу. Због тога је високи комесар УН за избеглице Бархам Салих поставио циљ да се за више од половине смањи број људи зависних од дугорочне помоћи, истиче Суфијан Ађали, шеф Представништва УНХЦР-а у Србији.

У ексклузивном разговору за „Политику” он наглашава да процене ове агенције Уједињених нација говоре да је на глобалном нивоу 4,5 милиона особа без држављанства, али је њихов стварни број вероватно већи, јер су многи невидљиви за статистике. Прошле године 46.000 апатрида широм света добило је држављанство, док се у Србији, према проценама УНХЦР-а, око 1.100 људи налази у ризику од апатридије – то је велико и значајно смањење броја људи без држављанства, што је препознато и на међународном нивоу.

А на питање у којој мери се глобална кретања одражавају на ситуацију у Србији и региону и који су данас најважнији трендови када говоримо о избеглицама, тражиоцима азила и особама у потреби за међународном заштитом, Суфијан Ађали каже:

„Србија је део европске и глобалне слике. Када избије рат у Сирији, Авганистану или Украјини, последице се осећају шире од суседних земаља. Данас у Србији видимо различите људе, са различитим потребама – неки су у транзиту, неки желе азил, а неки су добили међународну заштиту и граде нови живот. Међу њима су породице, деца без пратње, жене које су преживеле насиље и друге рањиве особе. За УНХЦР је кључно да свако ко се плаши повратка може да буде саслушан и има приступ правичном поступку азила.

УНХЦР ове године обележава 50 година присуства у Србији. Како бисте описали најважније фазе тог рада и улогу коју је имао у различитим периодима кроз које је земља пролазила? За време грађанског рата на простору бивше Југославије чак петина глобалних средстава УНХЦР-а ишла је на помоћ избеглицама. Колика су била та средства и у чему се све огледала та помоћ?

Педесет година УНХЦР-а у Србији значи 50 година различитих људских прича. Пре ратова деведесетих људи из Румуније, Чехословачке, Албаније и других земаља тадашњег Источног блока овде су налазили заштиту или пролазили ка заштити. Било је и људи из Азије и Африке пресељаваних из бивше Југославије у треће земље. Током ратова у бившој Југославији операција УНХЦР-а била је једна од највећих у историји организације. На врхунцу кризе, 1993. године, око 40 одсто укупних расхода из добровољних фондова било је повезано са бившом Југославијом. Касније се тај удео смањивао, али је остао значајан.

Србија има дугу традицију пружања уточишта и помоћи људима у невољи. Како данас оцењујете сарадњу УНХЦР-а са државним институцијама у области азила, заштите и интеграције и како оцењујете однос Републике Србије према избеглицама и припадницима других осетљивих група о којима УНХЦР брине, као што су апатриди и интерно расељене особе?

Србија добро разуме шта значи бити избеглица. Многе породице овде имају искуство присилног расељавања, губитка дома и новог почетка. То је болно искуство, али и извор емпатије, због чега је солидарност у Србији стварна и дубока. УНХЦР има добру и дугогодишњу сарадњу са институцијама Србије – МУП-ом, Комесаријатом за избеглице и миграције, судовима, локалним самоуправама, школама, здравственим установама и цивилним друштвом. Важно је да азил буде ефикасан и правичан, а особе са заштитом добију прилику за интеграцију кроз језик, рад, школовање и заједницу. Интеграција није само документ, већ је то тренутак када неко може да каже: „Ово је сада и мој дом.”

Први велики „талас” избеглица са Блиског истока „запљуснуо” је Србију 2015. године, а подаци говоре да је на врхунцу избегличке кризе у нашој земљи било више од милион избеглица са Блиског истока. Да ли се овај тренд смањује последњих година и колико је избеглица из овог региона прошле године дошло у Србију?

Године 2015. Србија је забележила више од 1,25 милиона долазака, што је врхунац кретања балканском рутом. Највише људи долазило је из Сирије, Авганистана, Ирака и других земаља Блиског истока и Азије, бежећи од рата и прогона. Након тога, од 2016. до 2019. бројеви су се стабилизовали, па је годишње долазило између 18.000 и 30.000 избеглица. После 2020. бројеви су поново порасли, па је 2022. забележено више од 122.000 долазака избеглица, сличан тренд наставио се и 2023. године, да би затим дошло до пада на мање од 20.000 особа у 2024. и испод 10.000 избеглица у 2025. години. То показује колико се миграциона и избегличка кретања брзо мењају. Људе не треба посматрати кроз једну категорију – неки су избеглице, неки тражиоци азила, неки део мешовитих кретања, а неки имају привремену заштиту. Иза сваке статистике је особа која је бежала да би спасла живот.

Из којих земаља долази највећи број миграната, каква је њихова полна структура и да ли је Србија и даље транзитна држава када су у питању избеглице са Блиског истока? Колико се особа у овом тренутку налази у прихватним и азилним центрима у Србији? Колико је особа од првог избегличког таласа 2015. са Блиског истока добило азил у Србији?

Последњих година људи који долазе у Србију или пролазе кроз њу су из различитих земаља и делова света. У мешовитим кретањима најчешће преовлађују мушкарци, али ту су и породице, жене и деца без пратње, за које је заштита посебно важна. За неке је Србија земља транзита, а за друге земља у којој траже уточиште. Тренутно је око 250 људи смештено у прихватним и азилним центрима. Од 2008. године 268 особа добило је уточиште. Иза сваког од тих бројева стоји нечији нови почетак.

У којој мери је рат у Украјини променио слику света коју смо познавали из перспективе УНХЦР-а и колико је миграната из Украјине и Русије отишло у треће земље од почетка сукоба, а колико је остало у Србији?

Рат у Украјини драматично је променио избегличку слику Европе. Милиони људи, пре свега жене, деца и старији, морали су да напусте домове, често верујући да одлазе само на неколико дана. За многе повратак није могућ. Србија је пружила привремену заштиту људима из Украјине и показала солидарност. Од почетка рата кроз Србију је прошло више од 790.000 људи из Украјине, а издато је више од 5.600 одлука о привременој заштити. За УНХЦР је важно да они који остају имају приступ правима, образовању, здравству, раду и информацијама, а да повратак буде безбедан и достојанствен.

Ове године обележава се и 75 година од доношења Конвенције о статусу избеглица из 1951. године. Зашто је тај документ и данас једнако важан?

Конвенција из 1951. године усвојена је после Другог светског рата, из европског искуства разарања, прогона и расељавања. Тада је свет рекао да људи који беже од прогона морају имати право да потраже сигурност. То обећање важи и данас. Конвенција је стуб људских права за људе без заштите сопствене државе. Она забрањује враћање особе тамо где јој прете прогон, мучење или смрт. У време страха и дезинформација важно је подсетити да азил није претња, већ цивилизацијско достигнуће које штити најрањивије.

Поред заштите избеглица, УНХЦР има мандат и у области спречавања и смањења апатридије. Шта значи обележавање 65 година од доношења Конвенције о смањењу броја лица без држављанства из 1961. године?

Бити особа без држављанства значи бити невидљив у систему – имати потешкоће да упишете дете у матичне књиге, добијете документа, приступите здравству, идете у школу, радите, путујете или докажете ко сте. Конвенција из 1961. је важна јер настоји да спречи да се људи уопште нађу у таквој ситуацији, нарочито деца. Србија је предузела важне кораке кроз упис у матичне књиге и сарадњу институција, УНХЦР-а и партнера. Позивамо Србију да се придружи Глобалном савезу за сузбијање апатридије.

Када говоримо о будућности, шта су кључни приоритети УНХЦР-а у Србији у наредном периоду – посебно у погледу јачања система азила, интеграције и трајних решења за људе којима је потребна заштита?

Наш приоритет је да људи којима је потребна заштита буду безбедни и да живе достојанствено. Безбедност није само одсуство рата, већ и лични документ, приступ запослењу, образовању, здравству, као и заједница и комшија који вас прихватају. Зато ћемо наставити да подржавамо Србију у јачању система азила, квалитета поступака, интеграције, приступа правима и трајних решења за избеглице, људе у ризику од апатридије и све којима је потребна заштита. Најлепши тренутак је када неко ко је стигао у страху почне да говори о будућности – тада знамо да заштита није само спасавање живота, већ и враћање наде.

Политика