10 МИНУТА ИСТИНЕ: Аплауз демонстраната променио политичку слику протеста

Месецима је у делу јавности грађен наратив да председник Србије Александар Вучић избегава сусрет са грађанима који протестују и да између власти и демонстраната више не постоји простор за разговор. Сцена испред Председништва, у којој је Вучић изашао пред окупљене, разговарао са њима и на крају добио аплауз, отворила је питање колико је такав наратив остао одржив након онога што се догодило пред камерама. Није овде реч само о једном разговору, већ о догађају који је покренуо расправу о томе колико политички наративи могу да опстану када се суоче са стварним догађајима на терену.

ВИШЕ ОД ГОДИНУ ГРАЂЕНА СЛИКА ЈЕДНЕ СРБИЈЕ

Последњих годину и кусур дана јавни простор био је преплављен сликом Србије као државе у којој између власти и значајног дела грађана више не постоји никакав простор за разговор. Из дана у дан стваран је утисак да су политичке разлике постале непремостиве, да је друштво подељено на два потпуно супротстављена табора и да више не постоји могућност да се било какав сукоб реши политичким средствима. Такав наратив није настајао спонтано. Грађен је упорно, систематски и са јасном политичком намером да се јавност увери како је институционални дијалог завршена прича и да једино улица може произвести политичку промену.

ДЕСЕТ МИНУТА КОЈИ СУ ПРОМЕНИЛИ ПОЛИТИЧКУ СЛИКУ

Александар Вучић није одговорио саопштењем. Није бирао телевизијски студио нити унапред припремљену публику. Изашао је пред људе који нису дошли да га подрже, него да искажу незадовољство. Такав потез сам по себи не значи само политичку победу, али мења природу политичког сукоба. Оног тренутка када председник државе прихвати непосредан разговор са људима који га критикују, тешко је одржати тезу да између две стране више не постоји никакав простор за комуникацију.

Можда управо зато највећи политички значај овог догађаја не лежи у ономе што је Вучић рекао, већ у реакцији људи који су стајали испред њега.

АПЛАУЗ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО ПЕРСПЕКТИВУ

Управо због тога оно што се догодило делује много значајније од самог догађаја. Јер аплауз који се на крају чуо није дошао са партијског скупа. Није га произвела организована група присталица. Није реч о политичком митингу на којем се унапред зна како ће публика реаговати. Напротив. Аплауз је дошао од дела људи који су на том месту били управо зато што имају примедбе на власт и који нису дошли да председнику пруже политичку подршку.

То тој реакцији даје сасвим другачију тежину.

Не само зато што неколико минута разговора може променити политичка уверења људи, већ зато што показује да политичка стварност није онако једноставна како је често представља опозиција. Грађанин може бити незадовољан радом власти, а да истовремено сматра исправним то што је председник изашао пред њега. Може имати озбиљне замерке на државну политику, а да притом цени спремност на разговор. Управо те нијансе најчешће изостају из политичких анализа, иако оне много више говоре о стварном расположењу друштва него најгласније пароле.

КАДА ПРОПАГАНДА ПОВЕРУЈЕ САМА СЕБИ

Највећа слабост сваког политичког пројекта настаје онда када његови аутори почну да верују искључиво сопственој пропаганди. Тада се губи способност да се препозна стварно расположење грађана. Политички противник престаје да се посматра онакав какав јесте и почиње да се посматра онакав каквим га жели приказати сопствена политичка стратегија. Управо из таквих погрешних процена настају највећи политички порази.

У овом случају месецима је стварана слика председника који наводно више нема контакт са грађанима и који није спреман да се суочи са људима који га критикују.

Један сусрет био је довољан да се та слика озбиљно доведе у питање. Не зато што је решио политичку кризу, већ зато што је показао да стварност не прати увек унапред написане сценарије.

СТВАРНОСТ ЈЕ УВЕК ПОСЛЕДЊИ СУДИЈА

Због тога највећи политички значај овог догађаја није у самом аплаузу као таквом. Његов значај налази се у чињеници да је показао како између потпуне подршке и потпуног одбацивања постоји велики простор у којем грађани и даље очекују разговор, аргументе и непосредан контакт. Тај простор је много већи него што га често виде политичке партије, али и много важнији него што га представљају медијски наративи.

Историја политике показује да озбиљне политичке промене не настају онда када једна страна потпуно ућутка другу. Напротив, настају онда када друштво изгуби способност разговора. Све док постоји могућност да људи различитих политичких уверења разговарају, постављају питања и чују одговоре, простор за институционално решавање кризе није затворен.

Управо због тога сцена у којој председник Србије разговара са људима који протестују има симболику која превазилази један политички догађај. Она показује да политичке разлике могу бити дубоке, да незадовољство може бити велико, али и да то само по себи не значи да је друштво изгубило способност дијалога. Можда ће управо због тога овај догађај остати упамћен много дуже него што данас изгледа. Не због неколико минута разговора, нити због аплауза који је уследио на крају, већ због чињенице да је још једном показао како политички наративи опозиције могу трајати месецима и годинама, али да их понекад једна сцена из стварног живота доведе у питање много брже него што су њихови аутори очекивали.

Јер обојене револуције не губе само онда када нестану протести.

Оне губе онда када људи одбију да мрзе једни друге.

А јуче, између првог звиждука и последњег аплауза, управо се то догодило. Аплауз који је уследио ставио је тачку на још један покушај преписивања туђих, неуспешних геополитичких сценарија на српском тлу. Револуција је завршена и пре него што је почела, а њен крај су, иронично, одјавили управо они који су је најављивали.

Борба