ЉИЉАНУ УБИЛИ У ОСМОМ МЕСЕЦУ ТРУДНОЋЕ, ЉУБИНКУ И МЕЛАНИЈУ УСТРЕЛИЛИ: Сведочанство о страдању Срба код Сребренице

„Вратила се да види може ли нешто да помогне, да буде са мужем и са братом мојим. Међутим, вратила се на смрт.”

Овим речима Марко Илић из засеока Илићи у Горњим Магашићима описује судбину своје снахе Љубинке Илић, једне од осам жртава напада на Магашиће 20. јула 1992. године.

Марко Илић рођен је 1952. године у Магашићима. Одрастао је у скромној, али сложној породици са братом, оцем и мајком. Завршио је електротехничку школу, а брат угоститељску. Живео је нормалним сеоским животом, као и већина у селу.

Пре рата у Магашићима је живело мешовито становништво, али није се гледало ко је које вере, сведочи Марко. Његов најбољи друг био је Муслиман Лутво, код кога је, како сам каже, више хлеба и меда појео него код куће. Село је било пример доброг суживота – и за весеље и за тугу долазили су једни код других.

Када је почео рат, због искуства које је стекао на ратишту у Хрватској, мештани су Марка поставили за командира села. У првим месецима сукоба настојао је да сачува мир и заштити све становнике Магашића. Муслиманским породицама омогућено је да напусте село, а Марко каже да су до последњег дана били заштићени и сигурни.

Убрзо су, међутим, напади на српска села постали све учесталији. Простор који су бранили био је широк, а бранилаца мало. Свега тридесетак људи чувало је подручје од Ламешца до Јежештице, док су се жене, деца и старци ноћу окупљали у неколико кућа, верујући да ће тако бити безбеднији.

Двадесетог јула 1992. дошло је до најтежег напада. Овај напад је изведен у условима када је ступило на снагу договорено примирје. Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Братунац и Извештаја ЦЈБ Бијељина, припадници тзв. ТО Сребреница извели су напад на Магашиће 20. јула 1992. године у поподневним часовима, када је већина мештана обављала пољске радове. Напад је извршен из правца Бљечеве, Чизмића и Поточара, а претходно су Магашићи окружени са свих страна како би се онемогућио бег становништва.

Непријатељ је напао са свих страна у великом броју. Цивилно становништво кренуло је путем ка Кравици, рачунајући да ће тамо наићи на интервентну јединицу и полицију. Међутим, на путу им је постављена заседа.

Тог дана погинуло је осморо мештана: Љубинка Илић, Марјан Илић, Миленија Илић, Зорка Илић, Љубица Милановић, Љиљана Илић (која је била у седмом месецу трудноће), Љепосава Поповић и Благоје Поповић. Љубинка и Марјан су покушали да припреме храну за борце када је напад почео. Приликом бежања, Љубинка је погођена са три метка у груди. Марјан је смртно рањен у главу. Старији супружници Љепосава и Благоје заклани су у подруму своје куће. Љиља Илић, жена у поодмаклој трудноћи, и Миленија, глувонема рођака, убијене су у току бежања из села.

Марко Илић није био непосредно на месту напада, али је био присутан када су тела извлачена. Сећа се да су сви знали ко је ко, па су тела одвезена у Братунац на идентификацију и припрему за сахрану.

Након ових трагичних догађаја, Марко је отишао у Београд. Његов брат је остао да чува породицу.

„Или иди ти или идем ја. Неко мора да остане да храни породицу”, рекао му је брат.

Данас Марко Илић са породицом и мештанима негује сећање на све погинуле. Направили су спомен-собу у селу како се не би заборавили они који су ту живели и страдали.

О свим жртвама говори са поштовањем:

„Сви су били племените душе. Посебно Миленија, која је, иако глувонема, могла са сваким да се договори гестовима. Стари Љепосава и Благоје били су изразито поштени и добри људи. Никоме ни на сенку нису стали.”

Љубинка је, како каже Марко, из избеглиштва код Крупња дошла назад да буде са мужем и братом, али је тим повратком изгубила живот.

Комплетно сведочанство Марка Илића доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на линку:

https://memorijalni-centar.rs/svjedocanstva/marko-ilic/

Поводом обележавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих сведочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Сведочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске.

Централна комеморација у сећање на страдање 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку:

У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ.

К1