Архив против заборава: Писмо академика Стругара о сведочанству које потврђује како су се Црногорци службено изјашњавали

Понекад један пожутјели школски документ вриједи више од десетина политичких говора и савремених тумачења историје. Управо зато је писмо академика др Влада Стругара, упућено 27. априла 1993. године публицисти и некадашњем градоначелнику Цетиња Јовану Маркушу, драгоцјено свједочанство о значају архивске грађе за проучавање прошлости Црне Горе.

Стругар се у писму захваљује Маркушу што му је послао два примјерка школског свједочанства богослова Мића Љесара из школских година 1908/09. и 1910/11.

„Осјећам, вјерујући, да се не варам, да сам добио врсту личног свједочанства; за мене нема више двоумљења о томе како су Црногорци службено уписивани, дакле, као Срби“, написао је академик.

Он даље наглашава да је ријеч о „документу изузетне вриједности“, те моли Маркуша да захвали породици Љесар, која је, како каже, свједочанство чувала „као икону“.

Управо у томе лежи значај овог писма. Оно не говори само о једном школском документу, већ о важности очувања архивске грађе која свједочи о времену прије великих политичких и идеолошких ломова XX вијека.

Свједочанство Мића Љесара, на које се Стругар позива, садржи податак да је ученик српске народности. За бројне истраживаче такви документи представљају прворазредне историјске изворе јер показују како су државне и школске власти Књажевине, односно Краљевине Црне Горе, евидентирале националну припадност својих грађана.

Након Другог свјетског рата, са успостављањем новог комунистичког поретка, дошло је до дубоких промјена у државној идеологији и тумачењу националног питања у Црној Гори. У дијелу јавности и историографије већ деценијама постоји став да је у том периоду занемарен, а у појединим случајевима и уништаван дио архивске и породичне грађе која је свједочила о ранијим облицима националног изјашњавања становништва.

Због тога су сачувана оригинална документа, попут свједочанства Мића Љесара, од непроцјењиве вриједности. Она не представљају политичке памфлете нити накнадне интерпретације, већ историјске изворе настале у времену које документују.

И зато је академик Владо Стругар прије више од три деценије написао да је добио „документ изузетне вриједности“. Не зато што је потврђивао нечије данашње политичке ставове, већ зато што је представљао аутентично свједочанство једног времена – времена које се може проучавати једино на основу сачуваних докумената, а не накнадно писане историје.

ИН4С