ЕВРОПСКИ МИНИСТАР ГОДИНЕ, А ХРВАТСКА И ДАЉЕ ДИКТИРА УСЛОВЕ: Шта је Црна Гора заиста добила дипломатијом Ервина Ибрахимовића?
Ервин Ибрахимовић
Када политичар добије признање „Европски министар године“, природно је очекивати да иза те титуле стоје опипљиви дипломатски резултати. Ако је награда признање успјешној спољној политици, онда јавност има право да постави једноставно питање – шта је Црна Гора конкретно добила, а шта изгубила?
Награда Ервину Ибрахимовићу стиже у тренутку када се односи Црне Горе и Хрватске налазе међу најосјетљивијим у посљедњих неколико година. Док у Сарајеву стижу признања и аплаузи, Загреб све гласније испоставља политичке и правне захтјеве Подгорици. Тај контраст не може остати непримијећен.
Хрватска већ дуже вријеме инсистира на рјешавању питања одштете за страдања и злостављања у логору Морињ, на коначном рјешењу питања Превлаке, на повратку школског брода „Јадран“, али и на низу других отворених питања која су постала дио ширег политичког пакета у односима двије државе. Истовремено, као чланица Европске уније, Загреб располаже снажним механизмима којима може утицати на динамику европског пута Црне Горе.
Због тога се поставља суштинско питање: да ли признање за европску дипломатију има стварну тежину ако држава чији је министар награђен истовремено нема снагу да затвори најважнија билатерална питања са својим сусједом?
Европска дипломатија није церемонија. Она није свечана сала, признање или фотографија са дипломатског скупа. Њена вриједност мјери се способношћу да се заштите интереси сопствене државе, да се воде тешки разговори и да се дође до компромиса који неће производити нове политичке кризе.
Посебно је симптоматично што се у исто вријеме дешавају процеси који отварају и питање односа државе према сопственом дипломатском насљеђу.
Одлука да се Љетња школа дипломатије „Гавро Вуковић“, која се годинама традиционално организовала у Беранама, пресели на Цетиње образложена је функционалнијом организацијом. Формално гледано, то може бити легитимно административно објашњење. Али политика није само администрација. Она је и симболика.
Гавро Вуковић није случајно везан за Беране. То је његов завичај, мјесто његовог рођења и дио историјског идентитета црногорске дипломатије. Промјена мјеста одржавања једне такве школе не може се посматрати искључиво кроз призму логистике.
Посебно зато што су се у јавности појавиле спекулације да је стварни разлог тробојка Краљевине Црне Горе која се налази на родној кући Гавра Вуковића. Ако је то нетачно, онда је Министарство вањских послова дужно да аргументовано отклони сваку сумњу. Ако није, онда се поставља много озбиљније питање – да ли смо дошли у ситуацију да историјски симболи сопствене државности постају политички непожељни?
Држава која није сигурна у властити историјски континуитет тешко може увјерити друге да је сигуран и поуздан партнер.
Истовремено, Црна Гора се налази у парадоксалној ситуацији. Док се непрестано истиче да је лидер европских интеграција на Западном Балкану, управо односи са једном чланицом Европске уније представљају најозбиљнији дипломатски изазов. То није питање емоција, већ политичке реалности.
Наравно, ни Хрватска није без одговорности. Ни Загреб није увијек показивао спремност да сва отворена питања рјешава у духу добросусједства и равноправности. Повремено се стиче утисак да се билатерална питања користе као средство политичког притиска у процесу приступања Црне Горе Европској унији. И то није добра европска пракса.
Међутим, управо зато црногорска дипломатија мора бити још снажнија, промишљенија и одлучнија. Њен задатак није да производи добре утиске, већ добре резултате.
Зато признање Ервину Ибрахимовићу треба прихватити као личну част, али не и као коначну оцјену стања црногорске дипломатије. Најбоље признање неће бити плакета из Сарајева, већ дан када више неће постојати отворени спорови са сусједима, када европски пут Црне Горе неће зависити од билатералних блокада и када ће држава једнако чувати своје национално достојанство, историјско насљеђе и европску будућност.До тада, свака награда остаје више симбол него доказ успјеха. А дипломатија се, ипак, не оцјењује по аплаузима, већ по резултатима које оставља иза себе.
