ИСТИНА О НАМА, ЂАКОВИЦА: Још једна тужна годишњица

Расељењи Срби из Ђаковице обележавају 27-у годишњицу геноцида и прогонства. Далеко од својих огњишта, у немој тишини и далеко од очију јавности, српски народ се присећа четири стотине убијених Срба и припадника других националности које 1998-1999. убили припадници албанских терористичких јединица.
Читава Србија зна за хероје са Кошара – младе војнике који су погинули бранећи јужне границе своје државе од албанских агресора. Дана 9. априла 1999. године, караулу Кошаре (Ђаковица) напале су јединице терористиче ОВК потпомогнуте НАТО снагама и регуларним војним формацијама Албаније. Током 67 дана натчовечанске борбе одбрањена је државна граница.

Међутим, 27 година се ћути о геноциду над српским и неалбанским цивилима на подручју општине Ђаковица којој припада читав тај рејон.

Ђаковица – једно је од најстрадалнијих места на Космету. Трагови геноцида, урбицида и етничког чишћења су видљиви и данас. Овде је током рата од стране албанских терориста, припадника тзв. „ОВК“ убијено и киднаповано око 400 Срба и неалбанаца, међу којима и двадесеторо деце. Убијен је велики број жена и стараца а постојало је и десетак логора где су вршена масовна силовања, злостављања и убиства заробљених цивила. Новинска штампа седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, била је обележена чланцима и вестима о масовном силовању српских жена и девојчица од стране албанских разбојника. Ово је нарочито било изражено на подручју Ђаковице. Прве српске жртве овог краја пале су још почетком осамдесетих. Притисци на српско становништво, појединачна убиства, напади и прогони трају све до почетка рата на Космету када се интензивирају и добијају масовни карактер.

Убијани су цивили свих националности: И Срби и Роми и Бошњаци, Ашкалије као и на десетине Албанаца који су етикетирани као издајници. Најмлађа жртва албанског терора у Ђаковици али и на читавом Космету је била Севдија Краснићи, беба стара девет дана. Почетком јуна 1999. наоружане хорде албанских терориста упале су у село Брековац (општина Ђаковица) у кућу Алије Краснићија који је био изложен незамисливим физичким и психичким тортурама, само зато што је био ромске националности. Како би га казнили, злочинци су из ватреног оружја пуцали у његову тек рођену ћеркицу Севдију. Невиђени злочин „оверили“ су на зверски начин тако што су убијену бебу масакрирали и након убиства, наводе Вечерње Новости. Најстарија жртва је био Јован Лазаревић (90), избеглица из Албаније, који је киднапован са супругом Љубицом а њихови посмртни остаци до данас нису нађени. Албански терористи убијали су све што су стигли, не штедећи чак ни децу. О размерама злочина сведочи и изјава припадника КФОР-а у септембру 1999. да „Албански терористи у Ђаковици више немају кога убити јер је већ све истребљено“. Ратни злочинци, силоватељи, убице жена и деце, криминалци и пљачкаши никада нису одговарали за почињене злочине а и данас се спокојно шетају Ђаковицом, као потпуно слободни грађани. Овакви одметници су управо и најбројнији чланови протеста који се сваке године организују против доласка прогнаних Срба у Ђаковицу.

Како сами Албанци већ годинама истичу „Ђаковица је забрањени град за Србе, Бошњаке, Роме и све неалбанце“, те нас не чуди чињеница да је ово данас готово чист албански град. Од некадашње мултинационалне средине, где су заједнички живеле све нације, где су се скупа прослављали Божићи и Бајрами, где су се млади редовно дружили и окупљали а неретко и ступали у мешовите бракове, данас скоро ништа није остало. Ђаковица је постала језгро фашизма, анархије и безакоња.

Непроцесуирање ратних злочинаца из редова албанске тзв. „ОВК“ учинило је Ђаковицу градом са највећим процентом породичног насиља и убистава. Готово да нема седмице а да у Ђаковици не освану наслови „Отац силовао ћерку“, „Муж убио жену“, „Отац убио децу“….а починиоци су у 90% случајева бивши борци „ОВК“. Све оно што су албански војници 1998. и 1999. чинили српским цивилима – женама, старцима и деци, данас све то исто раде својим женама, својој деци, својим комшијама…а полиција и суд ћуте, баш као што су ћутали и пре двадесет година.

Албанци у Ђаковици дочекују Србе каменицама, пиштољима и погрдним речима. О неком трајном повратку Срба, сувишно је и говорити. Главни разлози таквог фашистичког понашања јесте постојање основане сумње да се на подручју Ђаковице налази најмање 12 масовних гробница где су покопана тела киднапованих и убијених српских цивила – жена, стараца и деце. Управо из тог разлога Албанци из Ђаковице оштро се противе доласку Срба и њиховом трајном повратку. Откривањем ових масовних гробница, отворило би се питање одговорности Албанаца за 400 убијених и несталих грађана Ђаковице. Пре неколико месеци у Ђаковици је откривена масовна гробница са посмртни остацима седморо српских цивила, међу којима су петочлана породица Шутаковић и старији брачни пар Петровић.

На евиденцији несталих пуних двадесет година налазила су се и имена петоро Шутаковића: Недељка (63) његове супруге Даре (59), и њихових синова Радомана (10) и двојице старијих синова Александра (17) и Ђорђа (13). Шутаковићи су живели у Улици Милоша Обилића, блок 3, улаз 19, у новим зградама на излазу из Ђаковице а киднаповани су почетком јуна 1999. од стране албанских екстремиста. Недељко Шутаковић рођен је у Ораховцу, а све до тренутка кад је отет живео је на Косову и Метохији. Из првог брака имао је две ћерке. Његова супруга Дара (девојачки Јеврић) родом је из Андријевице, а добила је стан од фирме у којој је дуго радила, и то у близини болнице у Ђаковици, у тада новом насељу Градић Пејтон. У интервјуу за Вечерње Новости о киднапованој породици говорио је и Јовица Шутаковић, Недељков братанац.

– Питај наше, пиши странцима, моли и неке Албанце, да бар неко каже где су. Како да верујем да су мртви? – пита се Јовица Шутаковић. – Александар је имао 17 година, ђак генерације у Економској. Ђорђе 15, све петице, само из математике четворку. А Радовану било само десет, пошао раније у школу. Недељко и Дара их у школу водили, чували као своје очи, па и без њих и без својих живота остали. Отишла наша војска, за њима и готово сви Срби и Црногорци из овог града на Бистрици. У град ушли мировњаци. За њима банде из Албаније: пљачкали станове и куће, палили, а потом претраживали улице, околна насеља, да нађу оне што су остали, да им покажу како се „правда гради“ и увере их да ни у Ђаковици не може бити више ништа српско, ни споменици на гробљу давно умрлих Срба, ни крст, ни црква. Ништа што на крштене подсећа, са поруком да више за њих места на метохијској земљи нема. Бар да нам неко јави да су међу мртвима. Да знамо, да им овде место за вечни покој тражимо и у цркву идемо, да им се за мир душа молимо. А Недељко, мој стриц, одлучио да остане. И у цркву пошао. Повео са собом супругу Дару и синове: Александра, Ђорђа и Радована. Град да их види, ником ништа скривили нису, ни туђе отели, ни било кога увредили. И Богу да се помоли, да им помогне. Неки су чули да је група терориста, са капуљачама на главама и оружјем у рукама, лупала на врата Шутаковића. Када су се из цркве вратили, сат иза поднева. А Недељко је питао: Шта хоћете? Они су рекли: Тебе! И он одговорио: Узмите моју главу, само ми синове не дирајте! – испричао је пре више од петнаест година Недељков братанац. Међутим, прошлог пролећа у масовној гробници „Бункер“ код Ђаковице есхумирани су посмртни остаци седморо српских цивила (две жене, два мушкарца и троје деце) које су у јуну 1999. киднаповали па стрељали албански екстремисти, припадници тзв. „ОВК“. Идентификовани су Мићо Петровић (64), његова супруга Радмила Петровић (60), Недељко Шутаковић (63), његова супруга Даринка (58) и њихова три сина – Радоман (13), Ђорђе (17) и Александар Шутаковић, који је у тренутку убиства имао 18 година.

У разговору за „Вести“ Лела Шутаковић Николић, ћерка Недељка Шутаковића, рекла је како је трагично да се неко поиграва осећањима родбине и после двадесет година агоније коју пролазе, будући да су Албанци недељама одбијали да предају породици посмртне остатке убијених. „Наша потрага за њима траје две деценије. Обишли смо цело Косово, куцали на сва врата домаћих и међународних институција и сада нам не дају да закопамо и оплачемо своје мртве. То нормалан човек не може да схвати“ – каже видно потресена Лела Шутаковић Николић. Она каже да је на случају ове петочлане породице пред испитом међународно право и правда. „Хладнокрвно је убијена цела породица. То троје деце су били малолетни. Коме су они сметали?! Желим да верујем да ће одговорни за овај злочин стићи адекватна правда“ – поручује Лела.

МАСАКР У СЕЛУ МЕЈА

Село Меја у историји је остало упамћено као велико стратиште српског народа. Ово село било је познато као велико терористичко упориште одакле су албански екстремисти често вршили нападе на српска села и убијали цивиле. 21. априла 1999. Милутин Прашчевић кренуо је са својом патролом у уобичајену контролу кроз Ђаковицу са циљем да извиди како мештани живе, да ли их неко узнемирава и каква је ситуација у граду. У том трентуку недалеко од села Меја, наоружани албански екстремисти извршили су напад на полицијску патролу. Са више од педесет испаљених метака убијени су Милутин Прашчевић (31), Бобан Лазаревић (22), Бојан Богојевић (21), Љубодраг Лазаревић (25), Насер Арифај (37).

Српкиња Милица Векић (59) налазила се сама у стану када су јој 1. јула 1999. у касним вечерњим сатима на вратима снажно залупали припадници злочиначке ОВК. Насилно су јој упали у стан а потом је одвели у касапницу „Агими“. Петорица наоружаних албанских екстремиста касније су је одвели на брдо Чабрат и тамо је свирепо убили. Пет година касније, на том месту су и пронађени посмртни остаци ове честите жене. Упркос бројним претњама којима су били изложени, брачни пар Милан (73) и Марица Сталетовић (68) упорно су одолевали притисцима да напусте свој родни град. Крајем јуна те несрећне 1999. супружници су киднаповани од стране ОВК и одведени у непознатом правцу. Ипак, четири године касније, 23. маја 2003. породици су предати посмртни остаци ових несретних људи. Илија Иља Јовановић (71), пензионер из Ђаковице, киднапован је 7. јула 1999. из свога стана у улици Маршала Тита. Имао је 71 годину. Терористи ОВК насилно су га одвели у хотел Паштрик. Неколико дана раније добијао је претње да ће га, уколико не напусти Ђаковицу, убити заједно са члановима породице. Слободан Јањић, по професији ватрогасац, киднапован је 18. јуна 1999. из свог стана у улици Димитрија Туцовића бр. 13. Шест дана раније послао је супругу Милену са децом да се привремено склоне док нереди не престану. Нажалост, Слободан до данас није пронађен. Из свога стана у улици Милоша Обилића бр. 3 киднаповани су супружници Мићо (64) и Радмила Петровић (60). Према изјави комшинице, након упада припадника ОВК у стан Петровића чула се велика бука а њихови посмртни остаци нађени су у масовној гробници пре две године. Стрељани су након мучења. Супружници до данас нису пронађени. Јован Лазаревић (89) и његова супруга Љубица (75) имали су много пријатеља свих националности и сви у Ђаковици су их знали као добе и поштене људе. Отети су и убијени од албанских екстремиста. Посмртни остаци Јована су пронађени четири године након отмице у масовној гробници код Подујева а тело Љубице још није пронађено. Српкиња Драгица Биберџић (76) убијена је на врло свиреп и окрутан начин у својој кући. Иако ова жена никоме није представљала баш никакву опасности, албанским зликовцима је сметала њена национална припадност.

Резултати обдукције су показали да је смрт Драгице Биберџић наступила услед прострелних рана нанетих из ватреног оружја. Средином јуна 1999. отета је и Соба Видосава (69), пензионерка родом из Шавника. Према изјави њене комшинице, Собу су најпре злостављали и малтретирали припадници ОВК након чега је насилно одведена у непознатом правцу.

У Ђаковици је тих дана окрутно убијена и Милка Ичевић (73), родом из Даниловграда. Убили су је на врло свиреп начин албански зликовци као и већину Ђаковчана. На листи несталих лица налази се и име пензионерке Драгице Петричевић (73), иначе мајке наше истакнуте уметнице Мире Косовке. Према подацима Фонда за хуманитарно право, Драгица је насилно одведена из свога стана у улици Милоша Обилића од стране припадника злочиначке ОВК. Последњи пут је виђена 4. јула 1999. и налази се на евиденцији несталих лица. Брачни пар Живко (61) и Десанка Петковић (58) су крајем јуна 1999. насилно одведени из свога стана у улици Славка Ђорђевића од стране припадника ОВК а њихови посмртни остаци до данас нису пронађени. Истоветну судбину су доживели и супружници Милорад (60) и Зорка Радовановић (54) из села Осек Хиља. Они су уједно били и последњи Срби из овог места. Отети су средином јуна 1999. и до данас нису пронађени.

На свом кућном прагу животе су изгубиле Црногорке Десанка Илић Нишевић (56) и Станка Шћепановић (69). Десанку је након доласка међународних снага на Космет, из њене куће истерао комшија Албанац. Несрећна жена је одлучила да привремено склониште пронађе код своје куме Милице Векић. Нажалост, обе су окрутно убијене. Тим ОМПФ-а је установио да је узрок смрти Десанке Илић, прострелна рана нанета ватреним оружјем у пределу груди и левог кука. Установљене су такође и повреде у пределу главе и леве бутне кости. Десанкино тело је на улици пронашао Италијнаски КФОР. Почетком јуна 1999. из свог стана у Ђаковици отета је старица Ружица Штакић (65). Старца Велимира Кнежевића (75) пресрела су 5. августа 1998. два Албанца док је ишао код лекара. Они су га брутално мучили па убили а његово беживотно тело пронађено је сутрадан у оближњем каналу. Старице Марија Иванчевић (77) и Џана Софтић, Бошњакиња, отете су у јуну 1999. на подручју Ђаковице и до данас није пронађена. Слична судбина задесила је и старца Илију Карановића (74) који је нестао месец дана касније након упада албанских екстремиста у његов стан. Милић Пантовић (75) отет је са супругом Славком (72) и сестром Милевом (75) из своје породичне куће након што су у њу упали наоружани албански екстремисти у окриљу ноћи 10. јула 1999. Сво троје су одведени у непознатном правцу и тамо окрутно убијени. По неким информација бачени су са терасе једне вишеспратнице. Милић је био тешко болестан а посмртни остаци троје Пантовића до данас нису пронађени и они се воде као нестали. 12. јуна 1999. из куће у Брековцу, припадници ОВК су насилно одвели Милицу (69) и Милку Славковић (72) која се затекла у гостима. Истог дана, на кућном прагу у родној Ђаковици, окрутно је убијен старац Милош Стојановић (73).

Да Вас подсетимо: Страдање сарајевских љекара – Град у којем је убијена Хипократова заклетва

Крајем јуна 1999. албански екстремисти су упали у кућу тешко покретне старице Јованке Столице (86) и мучки је убили након вишесатног мучења и малтретирања. Њена кућа је опљачкана а потом спаљена а посмртни остаци старице до данас нису пронађени. На списку несталих особа налази се и име Стојанке Суботић (50) из Дреновца која је киднапована од стране припадника ОВК из своје породичне куће. Из свога стана у улици Цара Душана, отета је старица Смиљана Стевић (70). Њу су након бројних тортура киднаповали припадници ОВК а потом је одвели у непознатом правцу. И Словенка Марија Миљковић звана Марушка (70) дуго је одолевала притисцима и претњама албанских екстремиста. Ипак, у касним вечерњим сатима једног октобарског дана у њен стан су упали униформисани албански војници који су је малтретирали, злостављали па убили. Бошњак Шефкет Цановић (57) најпре је киднапован и мучен а потом пронађен обезглављен а Берата Мушовића (34) су албански екстремисти убили са неколико хитаца средином јуна 2000. године у дворишту куће.

Иста је судбина задесила и српске цивиле Данета Свилара (48), Лазара Вукасовића (64), Радована Рачића (61), Слободана Петровића (34), Јована Маљковића (50), Момчила Милића (49), Војина Пековића (55), Миленка Кабаша (36), Драгутина Крстића (66), Зорана Антонијевића (32), Јована Бороту (51), Зорана Гарића (36), Дарка Воларевића (22), Давора Воларевића (24), Спасоја Пековића (58), Радета Гаговића (44), Здравка Радуновића (43), Драгана Бороту (37), Вељка Фолића (50), Милорада Ристића (53), Томислава Стајића (42), Светозара Томића и Миливоја Вуковића (61) који су нестали или су убијени на ужем подручју града Ђаковице.

Албански екстремисти без милости су убили и киднаповали велики број цивила ромске националности, међу којима је било жена, деце и стараца. Убијени су Бинак Бакрај (60), Халит Бећа (22), Фадил Белули (25), Мухарем Дамјани (43), Сил Голуба (51), Муса Гуга (65), Гани Хајризај (43), Бесарт Хасани (9), Хаџи Хаџију (70), Шпенд Хаџиу (39), Авдул Имерај (48), Шкељзен Камбери (20), Смајл Кпузи (44), беба Севдија Краснићи, Афердита Кућишта (15), Звездан Љушај (28), Елвер Мустафај (20), Бесим Рамоци (22), Реџа Шаља (22), Сабахета Зека (20), Зиза Зека (18) и Шкељзен Зуберај (37). Посмртни остаци прилично великог броја убијених до данас нису пронађени и они се воде као нестали.

У геноциду који је спроводила терористичка ОВК нису били поштеђени ни Ашкалије ни Косовски Египћани. Екстремисти су без милости су прекинули животе Рамадана Халилаја (23), Мухамета Кике (36), Фитима Краснићија (20), Демлуша Говедарија (16), Бекима Мазрекуа (16), Кујтима Нуке (15), Фаика Ћаве (16), Џемаљија Смаће (23), Сила Азе (15), Шаћирија Берише (30), Кујтима Имераја (18), Бинака Јолаја (81), Мухарема Јолаја (25), Хасана Тафе (33), Бинака Зајаја (31) и Ибрахима Зекаја (56).

На подручју Ђаковице, припадници терористичке ОВК убили су чак 44-оро цивила албанске националности. Неки су страдали због тога што су отворено стали у одбрану својих комшија и што су одбили да учествују у убијању и прогону Срба, Рома и других неалбанаца. Други су страдали из чисто баналних разлога као што су добри односи са Србима пре или након рата. Па тако, од злочиначке руке убијени су Насер Арифај, Ибер Ибрај, Иса Ибрај, Исуф Ибрај, Јакуп Ибрај, Мухамет Ибрај, Кујтим Ибрај, католици Пјетер Ђини и његова супруга Ага Ђини, Бинак Бакај, Сулејман Бајрамај, Неџмедин Бедра, Хисен Ахмети, Ибрахим Махмути, Марија Нуши, Ндрек Нуши, Пашк Ћерими, Фазли Силај, Лудовик Икај, Реџеп Укшини, Рива Укшини, Томе Балај, Мехмет Бериша, Нду Ћупи, Бећир Морина, Есат Краснићи, Хил Пјетри, Хисен Битићи, Мустафа Османи, Кујтим Пниши, Скендер Руста и многи други грађани албанске националности.

На подручју Ђаковице, НАТО агресор је убио 82 албанска цивила, међу којима чак 18 деце.

Корени.рс