Заточеници босанске геополитичке нужности

„Сваки пут када је Србија покушала да се приближи Бошњацима умешале су се одређене службе које су имале задатак да им објасне да су им ближи Хрвати него Срби”, рекао је ономад председник Вучић и истакао да је „за српски и бошњачки народ најбоље да граде најбоље могуће односе кроз међусобну сарадњу и изградњу инфраструктурних објеката”. „Уверен сам да ће у будућности постојати људи који ће разумети да ми морамо да разговарамо, како год да живимо, једни поред других, заједно, овако и онако – ту смо. Не можемо да одемо једни од других” („Политика”, 21. јун). Који дан раније председник Додик је изјавио: „Бошњаци су наши највећи непријатељи.” Звучи као озбиљна дисонанца у приступу два српска лидера, али…

На удаљавању Срба и муслимана/Бошњака „одређене службе” сложно раде више од сто година. Ватикан, Аустрија и Немачка су католичке Словенију и Хрватску увек сматрали својим атаром, али за продор на топла мора и заустављање Русије према југу било је потребно расрбити муслимане у Босни и везати их за Хрвате, отерати Србе преко Дрине, да би у финишу ударили на Србију. Муслимани су се опет, изузев највећих међу њима (Емир Кустурица, Меша Селимовић), навикли да решење за Босну траже у метрополама империја, у Стамболу, Бечу, Берлину, Вашингтону и спремно се приклањали антисрпској политици.

Хрвати су се показали вештији у придобијању муслимана, али зато што су иза себе имали ватиканску логистику и западну силу. Но, када се за време Другог светског рата делегација „хрватског цвијећа” пожалила Павелићу на третман муслимана у Босни, он им је кратко објаснио: „Не постоји муслимански проблем, ви сте Хрвати. Не постоји Босна, ви сте у НДХ.” А према „Сјећањима” Алије Изетбеговића, Туђман га је уочи избора деведесете убеђивао да не постоје Муслимани и да ће муслимани гласати за ХДЗ.

Република Српска је озбиљна сметња том пројекту. Након што су је због Клинтонове журбе да оконча грађански рат признали у Дејтону, наредних 30 година су радили на њеној ликвидацији. А босански Срби су се, од Радована до Милорада, најпре борили да остану са Србијом и ЦГ у скраћеној Југославији, а потом за своју Републику. Матице јесу помагале и Србима и Хрватима у БиХ, али су се муслимани/Бошњаци тукли са босанским Србима и Хрватима. Ипак, док ове потоње стежу у невољни загрљај јединствене Босне, а ове друге гурају што даље од себе, те се Вучић вајка што Бошњаци не прихватају пружену руку.

– Прво, када је Алија Изетбеговић схватио да је изгубио грађански рат који је сам политички изазвао уздајући се у далеки Запад и Блиски исток, те да му у томе неће помоћи ни што се од исламског фанатика прерушио у председника свих грађана БиХ, преузео је улогу велике невине жртве и прогласио Србију за спољног агресора, иако је рат изгубио у унутрашњем сукобу од босанских Срба. Ако би Алијин биолошки и политички наследник Бакир и муслиманско Сарајево прихватили Вучићеву пружену руку, то би значило помирење, праштање и заборав, те угрозило стратегију жртве. Зато је поклоњење на мезарју у Поточарима морало да се заврши каменовањем Вучића уместо захвалности за саучешће. Као што ни позив „ко тебе каменом, ти њега хлебом”, шетња Кнез Михаиловом, ручак у Коларцу и шах на Калемегдану нису узвраћени.

– Друго, постоји трансгенерацијска колективна меморија на Карађорђев и Милошев устанак у Србији којим су Османлије и локални колаборанти истерани. Неки су се повукли преко Македоније у Анадолију, а многи препливали Дрину и населили се у Босну. Изетбеговићи су једна од таквих породица и наследили су мржњу према Србији, србомрство „у генима”. Ауто-пут Београд–Сарајево, без обзира на то што је Турска посредовала и кредитирала га, коментарисали су: „Србији треба ауто-пут да би што лакше и брже допремила артиљерију у Босну.”

– Треће, постоји комплекс конверзије са православља на ислам за време османлијске окупације, што их подсећа на прапорекло. Калај им је понудио решење да су пореклом богумили, а они су се те конструкције дохватили као идентитетског решења, иако је то била јерес унутар православља и нестала у Босни два века пре турског освајања. Још у социјалистичкој Југославији муслиманима је био проблем што се Његош и Андрић налазе у школској лектири. Први због спева „Истрага потурица” у Горском вијенцу, други због необјављене дисертације у Грацу.

– Четврто, нарцизам малих разлика је познат феномен надувавања, преувеличавања и пуког измишљања разлика између историјски, језички, менталитетно и територијално блиских народа, а да би се потврдио властити идентитет. Нико не доводи у питање да су преверавањем на ислам, надградњом одговарајуће културе муслимани израсли у нацију. Штавише, то признање нације не би ни добили без подршке српских комуниста у власти БиХ и Србије. Али је и то, парадоксално, постао психолошко-политички проблем и манифестује се у доказивању да су не-Срби и показивању да су анти-Срби продукцијом разлика између два народа да етноцентрична удаљеност буде што већа.

– Пето, ратне репарације су још један од новијих мотива бошњачког одбијања Вучићеве пружене руке из Србије. Почетком сукоба у БиХ рат је био проглашен за агресију Србије, ЦГ и ЈНА, али је отварањем бошњачко-хрватског фронта преквалификован у грађански рат. У два наврата муслиманско Сарајево је безуспешно покушавало да у Међународном суду правде добије пресуду о учешћу Србије у агресији на БиХ, али жеља за ратном одштетом повремено живне иако је реч о спору две државе, а српска половина БиХ такву тужбу никад није подржала.

– Шесто, неће баш зато што виде да је Вучићу стало и због односа са Бошњацима у Рашкој и због нула сукоба са суседима којим ЕУ условљава пријем и због економске експанзије Србије у региону западног Балкана. Неће у инат, нека и комшији цркне крава.

„Мале мањине нису проблем” јер настоје да се уклопе и прилагоде већинском окружењу и задовоље се правима на културну аутономију. „Велике мањине јесу проблем” јер од права на културну аутономију иду даље и преко националне равноправности до доминације. Муслимани/Бошњаци у Рашкој су пример мале мањине јер чине већину у свега три општине од око 120.000 душа и нису конститутивни народ.

Муслимани /Бошњаци представљају пример „велике мањине”. Премда се бусају у прса да су од релативне већине постали натполовична и налазе упориште у непризнатом попису из 2013, они представљају мањину у односу на два хришћанска народа, поготово ако рачунамо на територијално-етнички континуитет са Србима и Хрватима у заграничним матицама. Политика доминације, која се крије иза већинске демократије један човјек – један глас, супротна је равноправности друга два народа, а њихово вођство се већ 1992. показало незрело у процени властитих снага и спољне подршке и тако политички изазвало рат. Штавише, иако су на фртаљ БиХ, колико обухватају кантони са њиховом већином, они су зинули на целу БиХ, тврде да је „Српска геноцидна творевина”, а „Срби лоши људи” и прете да ће „оружјем бранити јединствену и целовиту БиХ”, те тиме исказују територијалне претензије на Републику Српску. То се у међународним односима узима као ратна претња, док баш нико из Српске, као ни из Србије, није исказао аспирације на њихове кантоне. Покушали су да ухапсе изабраног председника Српске и да отму јавну имовину Српске и када Додик каже да су „Бошњаци највећи непријатељи српског народа”, онда у Српској никоме не треба да објашњава зашто.

Али и Вучић се, да подсетим на уводни цитат, само нада да ће у будућности бити Бошњака спремних на разговор и сарадњу. Дакле, и он имплиците сматра да их сада нема ни у Тројки, ни у СДА, а Додик се у то изблиза дневно уверава. Он ће ипак покушати још једном са једнима или другима, после октобарских избора или пре, када им в. п. Ланди (или Троказо) закаже договор. Изворни Дејтон? Нови Договор? Плишани развод? „Ми морамо да разговарамо, како год да живимо, једни поред других, заједно, овако и онако – ту смо. Не можемо да одемо једни од других”, констатује Вучић. Али већ две генерације бошњачких политичара по спољном диктату одбијају или изигравају све споразуме: до рата Београдски, Охридски, Лисабонски, после рата – Дејтонски. И опет нас изгледа неће пустити да се људски разиђемо и престанемо свађати. Кажу зато што је БиХ „геополитичка нужност”, како велесиле зову своје укрштене интересе на Балкану. Елем, у БиХ су овако или онако сви заточеници те европске велике нужде

Ненад Кецмановић/Политика