ФЕНОМЕН: Школа без првака, политика без стида!

Постоје вијести које узнемире, и постоје вијести које оголе цијели систем. Она да у једној црногорској општини ове године нема ниједног ђака првака није само демографска чињеница. То је смртовница једне политике која већ деценијама сахрањује сјевер, а потом на гробљу држи говоре о развоју.

И онда почиње добро позната представа. Локална власт показује прстом ка држави. Држава, по обичају, гледа негдје у страну. Министарства броје милионе уложене у инфраструктуру, док у неким крајевима више нема ни дјеце која би ту инфраструктуру користила. Сви су, наводно, забринути. Нико није одговоран.

Најлакше је расправљати о крововима школа када су учионице празне. То је као да расправљате о квалитету столица на броду који је већ потонуо. Ако нема ученика, зидови су најмањи проблем. Али у овој земљи архитектура је увијек важнија од суштине. Лакше је пресјећи врпцу него зауставити исељавање.

Посебно је фасцинантна способност политичара да се изненаде посљедицама политика које годинама подржавају. Као да је неко преко ноћи угасио живот у малим срединама. Као да људи нису годинама одлазили због недостатка посла, здравствене заштите, перспектива и елементарног осјећаја да их се држава сјетила и онда када нема избора.

Сада се сви позивају на партнерство. Прелијепа ријеч. Толико лијепа да је најчешће користе они који годинама нису успјели да буду партнери ни сопственим грађанима. Јер партнерство није слање дописа, није конференција за медије и није драматична објава на друштвеним мрежама. Партнерство је резултат.

А резултат је – нула првака.Та нула је најискренији извјештај о стању државе. Нула не лаже. Нула не гласа.Нула не пише саопштења. Нула само показује колико је година обећања претворено у празне учионице.

Иронија је да ће се већ сутра појавити неки нови стратешки документ о равномјерном регионалном развоју. Биће ту графикона, табела, индикатора и акционих планова. Биће европских рјечника и домаћих аплауза. Само неће бити дјеце која би једног дана прочитала тај документ.

У овој земљи стратегије се множе брже од становника.Неко ће рећи да је демографија европски проблем. Јесте. Али није свуда европски проблем што читаве општине остају без првака, док политичке фотеље никада не остану упражњене. За мјесто у школској клупи нема кандидата. За мјесто у управним одборима, кабинетима и агенцијама увијек их има више него довољно.

То је, ваљда, наша најуспјешнија индустрија – производња функција у земљи која губи становнике.Посебну дозу цинизма носи стално позивање на милионске инвестиције. Какав је смисао модерне школе ако у њој нема коме да зазвони прво школско звоно? То је као да градите најљепшу аутобуску станицу у мјесту из којег су сви аутобуси већ одавно отишли.

Истина је много непријатнија него што било која политичка страна жели да призна. За демографско пражњење нису криве само централне институције. Нису криве само локалне власти.

Крив је читав модел управљања који већ тридесет година производи исту слику: велики говори, мала дјела; велике пароле, мали људи; велики пројекти на папиру, мали број људи у стварности.

И сви су увијек невини.Када нема фабрике – крив је неко други. Када нема пута – крив је неко други.Када нема љекара – крив је неко други. Када нема првака – опет је крив неко други.Само никада није крив систем који је све то произвео.Зато ова прича није о једној школи. Ни о једној општини. Ни о једном министарству.Ово је прича о држави која је успјела да произведе најтишу могућу катастрофу. Без експлозија, без сирена, без драматичних кадрова. Само једним јединим бројем.

Нула.

А када једног дана политичари буду свечано отварали реконструисане школе у којима нема ученика, можда ће коначно схватити да се будућност не може окречити, поплочати или пресјећи свечаном врпцом.

Јер празна учионица је најгласнија оптужница коју једна држава може добити. И, за разлику од политичких говора, она не тражи аплауз. Само одговорност.

Српска24.ме