НАКОН ВИДОВДАНА: Срби опкољени, нада заробљена!

Теку задњи сати Видовдана, а неке слутње ми се роје у глави. Посебно се саплету на ове забране уласка на Космет појединим српским политичарима и питам се да ли нам се то сужава маневарски простор, па ускоро нећемо моћи ни у својој кући да будемо своји на своме. Уз то и Хрвати се не шале, праве црне листе и само додају. Уколико овако наставе пола Црне Горе има да буде на загребачкој црној листи, посебно они који су још живи, а били су на дубровачком ратишту деведесетих година. Ни Албанија не гледа благонаклоно на Србе из Црне Горе, али, срећом, још не уводи забране, али зато оне цветају између Србије и Црне Горе. Шта ти је живот, посебно овај српски, ко се надао да ће односи Црне Горе и Србије бити на оваквом нивоу, односно да немају никакав ниво. Песимисти кажу да ће се тренд забрана Србима да путују Балканом наставити и да нема чему да се надамо. Бићемо задовољни и уколико нас не избаце из сосптвених кућа, мислим, симболично, наравно!

И мимо актуелних комшијских забрана, Србима не цветају руже. Напротив, подијељени су до бола и као да само чекају да неко крене, па да се разрачунају међу собом. Са свих страна смо опкољени, сматрају нас непожељнима и право је чудо да нас још има и да ширимо глас о себи и тјешимо се да ће све проћи. И можда хоће, али како ће Срби проћи у овим смутним временима, не знам, али, ипак, се надам да наде има, иако се чини да је нема. А како да видим наду када се у Србији не зна ко пије ни ко плаћа. Српске стране зараћене до те мјере да само фали да једна страна другој постави ултиматум и да рок до када треба да испуни услове! У супротном имаће ко да их испуни, односно наметне! Трудим се да не пратим догађаје у Србији, јер их не разумијем. Када гледам њихове медијске супростављене стране ништа ми није јасно, односно јасно ми је да ту додирних тачака нема. Избор је Или-Или и то траје већ више од годину, па и двије или три. А у тој позицији Космет је за Србе постао национални и културни гето, а и исељавање се наставља. А ЕУ и свијет ћуте! И има ли наде онда за Србе и Косово, када је Србија на крсту, а ни на видику нема најаве да ће у Србији брат остати брат. Као да Срби у Србији немају Србина за брата,, напротив, брат бјежи од брата, па и у туђи загрљај ако треба! А можда Бог нешто предузме, ту је српска нада најјача!

У Црној Гори и након деценија меког или тврдог прогона, за Србе нијесу дошла боља времена. Већина актуелне власти је на идеолошким позицијама бившег ДПС-а и тјерају по своме, односно ДПС-овски.Чини ми се да је Србима све горе и могу да се сликају са жељом да осталима наметну своје оправдане захтјеве. Сви од тога бјеже као ђаво од крста, па је и један дио Срба од свега тога одустао. Ваљда је пријатније и безболније своје српство практивати у четири зида, ту те нико не види и не пита шта си и ко си и коју славу славиш. Међутим, чим изађеш на улицу постајеш свјестан да је боље да о свему српском слова не проговараш. Чему, када одмах сви дигну галаму и оптуже за дестабилизацију државе. Могу само да претпоставим шта ће бити за мјесец и по када на ред дође сабор у Горњем Заостру! Има да се затвори ауто пут, Рибаревина ће бити под блокадом војске и полиције, а шуме у Заостру биће пуне шпијуна и радозналих новинара. Ко се тамо појави и проговори о Павлу им да надрља као никада до тада!

И не знам, можда и није све тако црно и има наде и опстаће Срби, па и на Космету, али нешто ми се злослутно мота по глави. Надам се да је то само моја уобразиља, ваљда стигкле и године и њима својствен животни песимизам, Бох ће га знати. Ипак овај Видовдан иако пун наде, некако је са мањком наде.

Ваљда ме наредни Видовдан демантује. Ионако у многим процјенама нијесам био у праву, па зашто бих био у овој?

Иван Милошевић/Српска24.ме