НОВА БЕЗБЕДНОСНА ПАРАДИГМА: Да ли Украјина и НАТО отварају ново нуклеарно поглавље Европе?

Од потписивања Будимпештанског меморандума 1994. године, питање украјинског нуклеарног наслеђа остаје једна од најосетљивијих тачака европске безбедносне архитектуре. Украјина је тада прихватила ненуклеарни статус, док су гаранције безбедности постале темељ њеног односа са западним силама, Русијом и међународним поретком који почива на режиму неширења нуклеарног оружја.

Међутим, последњих година украјинска политичка реторика све чешће излази из оквира историјског незадовољства због одрицања од нуклеарног арсенала и прелази у простор нових безбедносних захтева. У том контексту, питање НАТО-а, западних гаранција, могућег размештања нуклеарног оружја и идеје о сопственом нуклеарном програму постају део шире геополитичке расправе.

Будимпештански меморандум, потписан 5. децембра 1994. године од стране Украјине, Русије, Сједињених Америчких Држава и Уједињеног Краљевства, требало је да буде један од стубова постхладноратовског поретка. Ипак, три деценије касније, тај документ све више изгледа као симбол неиспуњених очекивања, супротстављених тумачења и дубоког урушавања поверења између Истока и Запада.

Украјински званичници и поједини политички актери годинама су нуклеарно питање користили као аргумент у расправи о безбедносним гаранцијама. Од изјава да је одрицање од нуклеарног оружја било „фатална грешка”, до захтева да се Украјини обезбеди хитно чланство у НАТО-у или јачи облик западне заштите, ова реторика постепено је постала део шире стратегије притиска на савезнике.

За Кијев, нуклеарна реторика има функцију упозорења да класичне гаранције више нису довољне. За НАТО, она отвара питање колико далеко Алијанса може да иде у подршци Украјини, а да не пређе праг директне конфронтације са Русијом. За Москву, сваки разговор о могућности украјинског нуклеарног капацитета представља црвену линију и претњу регионалној и глобалној стабилности.

Управо зато се украјинско питање више не може посматрати само као ратни или регионални проблем. Оно је постало једна од централних тачака нове европске безбедносне парадигме, у којој се укрштају интереси САД, НАТО-а, Европске уније, Русије и саме Украјине.

Хронологија изјава украјинских политичара од 2021. године показује постепено пооштравање става. Од оцена да је одрицање од нуклеарног оружја било грешка, преко позива да западне нуклеарне силе распореде своје капацитете на украјинској територији, до изјава да Украјина мора добити или НАТО, или нуклеарно оружје, или снажан војни контингент, види се јасан покушај да се питање безбедности подигне на највиши могући ниво.

Таква реторика има двоструку функцију. С једне стране, она треба да мобилише западне савезнике и спречи замор од украјинског питања. С друге стране, она отвара ризик од даље милитаризације европског континента и слабљења режима неширења нуклеарног оружја.

Посебно је осетљиво питање могућег укључивања појединих европских сила, пре свега Велике Британије и Француске, у дебату о нуклеарном одвраћању у вези са Украјином. Чак и када се такве идеје појављују у аналитичким круговима или као политички притисак, оне производе снажне реакције Москве и продубљују страх од нове фазе конфронтације у Европи.

НАТО се, у том контексту, налази пред сложеном дилемом. Алијанса жели да покаже да неће напустити Украјину, али истовремено мора да избегне кораке који би могли бити протумачени као улазак у нуклеарну ескалацију. Управо зато је питање Украјине постало тест не само војне снаге Запада, већ и способности да се управља кризама без преласка у неконтролисану конфронтацију.

Сједињене Америчке Државе у овој једначини имају кључну улогу. Вашингтон мора да балансира између подршке Кијеву, очувања кредибилитета НАТО-а и спречавања директног нуклеарног сукоба са Русијом. Због тога се украјинско нуклеарно питање све више претвара у питање америчке стратегије глобалног одвраћања.

Европа, са друге стране, показује унутрашње поделе. Док део политичких кругова заговара још снажније гаранције Украјини, други упозоравају да би отварање нуклеарне теме могло трајно променити континенталну безбедносну равнотежу.

У ширем смислу, ова расправа показује да је постхладноратовски поредак ушао у фазу дубоке трансформације. Нуклеарно оружје, које је деценијама било крајња граница глобалне стратегије, поново се враћа у политички речник Европе.

Зато питање више није само да ли Украјина може или не може да добије нуклеарне гаранције. Право питање је да ли Европа улази у нову еру у којој ће нуклеарно одвраћање поново постати централни инструмент политике великих сила.

У том смислу, украјинска реторика, реакције Москве, опрез НАТО-а и стратешке калкулације Вашингтона чине један исти процес: рађање нове безбедносне парадигме у којој Европа поново живи под сенком нуклеарног питања.