Дајковић: Време је било да Србија да шут карту за србомрсце

Одавно заступам став да свакоме ко систематски ради против Србије, наше Цркве, нашег језика, нашег Косова и Метохије и интереса српског народа треба културно показати пут до границе и трајно му забранити улазак у Србију. Држава која држи до себе има право да штити своје достојанство, своје институције и своје националне интересе.

И немојте више да нас убјеђујете како сте ви само против политике Александра Вучића, а не против Србије и српског народа. Да је тако, не бисте прогањали српски језик у Црној Гори. Не бисте доводили у питање територијални интегритет Србије, нити подржавали тезе које српску државу и Цркву представљају као окупаторску. Не бисте тапшали свакој иницијативи чији је циљ да се српски народ колективно жигоше као геноцидан.

Највећа заблуда многих од нас била је да ће се након побједе 30. августа 2020. године зауставити системска мржња према Србији и свему што је српско. Вјеровали смо да ће са одласком режима Мила Ђукановића нестати и политика србофобије. Нажалост, то се није догодило.

Нове власти, уз подршку и прећутно одобравање појединих представника српског народа који се залажу за “нови српски одговор за нова времена” који се краће може назвати и “Килибардин одговор”, наставиле су да Србију користе као дежурног кривца за сваки свој проблем, неуспјех или политичку кризу.

Посебно су лицемјерни они који данас гласно негодују због једне забране уласка, а годинама су ћутали док су српским интелектуалцима, новинарима, политичарима, умјетницима и јавним личностима затварана врата Црне Горе. Ни ријеч нису рекли када су забрањиване српске телевизије. Ни тада им нису сметале забране, ни тада нису говорили о слободи медија и европским вриједностима. Очигледно су им принципи важни само онда када су они лично погођени.

Не свиђају вам се поједини српски новинари и телевизије? Промијените канал. Ни нама се не допадају бројни медији који годинама шире србофобију и нападају све што носи српско име, па ипак нико не тражи да им се ускрати право на постојање. Али постоји разлика између слободе говора и организованог дјеловања против интереса једне државе.

Највећи парадокс је што управо они који најгласније вријеђају Србију без икаквог устезања долазе у Београд да се лијече, школују, послују, купују, зарађују и проводе. Србија им је добра када треба да им пружи прилику, али им није добра када треба да је поштују. То није принципијелност, већ чисто лицемјерје. Поштовање се не може тражити ако га сами нисте спремни показати.

Србија није ничија врећа за ударање, нити је дужна да широм отвори врата онима који је годинама омаловажавају и раде против њених интереса. Ко поштује Србију, биће у њој дочекан као пријатељ и брат. Ко је упорно напада, не треба да се чуди ако једног дана на граници добије – шут карту.

Доста је било, момци.

ИН4С