За јунаштво и пожртвованост! Светилиште српским ратницима на врху Чемерна

На врху планине Чемерно, где се пре 111 година одиграла једна од најкрвавијих битака Великог рата, на куполи Војничке спомен капеле подигнуте у част и славу див јунака – војника Четвртог пешадијског пука другога позива, који су својим животима штитили одступницу Прве српске армије, засијао је крст.

У присуству великог броја верног народа, донатора и свих оних који су допринели да се битка на Чемерну отргне од заборава, митрополит жички Арсеније освештао је два крста који од данас красе врата и куполу капеле.

Спомен капела подигнута је на месту где се новембра 1915. године, одиграла битка за спас Србије. Битка, у којој су борећи се против бројчано надмоћнијег и опремљенијег непријатеља, другопозивци Четвртог пешадијског пука заштитили, не само војску и врховну команду, већ целу Србију, јер да је фронт пробијен, све би било готово. Да није било Чемерна, не би било ни Мојковачке битке, Горничева, Кајмакчалана…

Битка за спас Србије

Почетком новембра 1915. док су житељи Краљева живели прве дане под аустроугарском окупацијом, околна брда су подрхтавала од битака које су на њима вођене. Борбе су се, осим на Чемерну, водиле на Врановцу, Троглаву, Јелици, Столовима…Ипак, једна од најсмртоноснијих битака, у којој је страдало више од 1.500 српских војника, одиграла се на снегом прикревеном врху Чемерна.

Док је врх планине „преоравала“ артиљерија, Ибарском клисуром вијугала је непрегледна колона српског народа који се повлачио. Војска, Врховна команда, Влада на челу са старим краљем и више од 100.000 избеглица, колико их се слило у Краљево октобра 1915. године отпочели су своје мучно путовање ка југу. Усеком између Столова, Троглава и Чемерна, својеврсним „Вратима спаса“, уз хук набујалог Ибра повлачила се страдална Србија.

Бројчано надмоћнијој десетој аустроугарској брдској бригади, која је надирала из правца Ивањице, супроставио се Студенички одред, који је неколико дана раније формиран од војника Четвртог пешадијског пука другог позива и Шестог пешадијског пука трећег позива. Одбраном одступнице командовали су пуковник Милош Васић, командант Дунавске дивизије другог позива, Иван Павловић, командант Ужичког одреда, и Мило Сајчић, командант Доњовасојевићке бригаде из околине Берана.
Најжешће борбе су се водиле 10, 11. и 12. новембра, а положаји на врху Чемерна неколико пута су прелазили из једних у друге руке. Каквим јунаштвом и пожртвованошћу су српски војници бранили ову „последњу линију одбране“ сведочи и то што је на Чемерну и околним висовима погинуло више од 2.000 српских војника, а рањенима се број не зна.

Цена висока – циљ остварен

Цена је била висока, али циљ је остварен – непријатељ није успео да пресече пут ка Косову и Метохији и „у клешта“ ухвати српску армију и тако је уништи. Губици на обе стране су били страховити. Аустријанци су у једном дану изгубили више од 600 војника.

„Од Берберовог поља па до самог врха, на простору од километар и по, за један дан погинуло је 624 аустроугарских војника Десете аустроугарске брдске бригаде. Током два дана најжешћих борби 11. и 12. новембра, 108 војника, подофицира и официра Четвртог пешадијског пука погинуло је на обронцима планине „, реферише о борбама на Чемерну један од иницијатора подизања спомен капеле артиљериски мајор у пензији, Раде Вукосављевић.

“Док се војска брани од немани, нико мртве нема да сахрани“

Завршетком битке, трагедија српских јунака се наставила. Погинуле, није имао ко да сахрани. Аустријанци су, када је снег окопнио, своје мртве покопали, а када су се промениле политичке прилике, 1935. године платили да се ископају и пребаце у отаџбину. Тела српских војника није имао ко да сахрани. Звери и грабљивици су им кости по врлетима и јаругама развлачиле.

Непријатни мирис распадања, дуго је времена као облак лебдео изнад самог врха Чемерна, те отуда и назив Смрдључ, који су му мештани наденули.

„Као млади, на овој планини смо чували стоку. Ја још увек у близини овог врха имам своје имање. У том периоду, дакле педесетак година након битке, ми чобани смо из ровова извукли на хиљаде неексплодираних меткова разних калибара. И данас се чудим чињеници да нико од нас није повређен, иако смо сваки метак активирали и испуцали. На све стране било је костура који су лежали наоколо, испод кршева, смрча и другог дрвећа

„Погинуле није имао ко да достојно сахрани. Годинама и деценимајама након завршетка Великог рата, мештани околних села су чувајући стоку наилазили на кости страдалих војника које су звери по јаругама развлачиле“ приповеда о страшној судбини српских јунака Вукосављевић.

Умало заборављена битка

Упркос важности који је битка на Чемерну имала у нашој историји, она је из необјашњивих разлога била скрајнута, готово заборављена, сем у усменим казивањима овдашњих људи. Била је готово заборављена, као и тела погинулих војника која су разасута остала на овој планини, без костурнице, достојног обележја и дужног пијетета.

Требало је да прође готово сто година, да прича о храбрости српског војника дође до мајора у пензији Радета Вукосављевића који се годинама, заједно са групом ентузијаста, мештана оближњих села и чланова локалних удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије из Краљева и околине и ратних војних ветерана, бори против заборава. Уз помоћ донатора, локалних институција и Жичке епархије, једно за другим подизана су обележја на обронцима околних планина, изграђиване спомен чесме, амбијентелне учионице, да би се на крају стигло до круне вишедеценијског труда – изградње спомен капеле која ће чувати сећање на војнике Војске Краљевине Србије погинуле у Великом рату 1915. године. Војничке спомен капеле, на чијим ће улазним вратима стајати натпис: “Врата спаса”.

Изградњу спомен капеле посвећене Светом Стефану Лазаревићу финансирао је град Краљево и донатори који су несебично помогли да се прва фаза изградње војничке спомен капеле заврши. Међутим, то је само део завета коју су иницијатори изградње спомен капеле себи задали. У другој фази изградње у плану је уређење унутрашњости капеле, олтара и крипте, уређење сталне историјске поставке на зидовима укључујући и реплике ратних застава прослављених пукове српске војске, постављање спомен плоча са уклесаним именима страдалих српских војника, уређење костурнице у крипти капеле, фрескопис, звоно… Један од иницијатора изградње капеле, Раде Вукосављевић вишегодишњем неуморним радом „копајући“ по архивима је до сада сакупио имена 4.122 ратника из Краљева или из других места који су тог новембра 1915. године бранили Србију, а чија ће се имена наћи на спомен плочама унутар капеле.
Као и прва, и друга фаза радова ће изискивати знатна новчана средства. Град Краљево је обећао помоћ, али као и до сада ту су бројни донатори, фирме и појединци који који су сложно „залегли“ да би радови на изградњи у што краћем року били завршени. Један од донатора је и Чедо Стевовић из Дракчића, дародавац два крста која су данас постављена и освештана.

Небу под облацима, на врху са кога се виде две наше највеће светиње, манастири Студеница и Жича, угнездила се још једна светиња-спомен капела подигнута у част ратника, чије сени и данас, над „Вратима спаса“ стражаре. Јер, да није било „Врата спаса“, не би било ни Солунског фронта, не би било ни „Капије слободе“, преноси Спутник.

ИН4С