Ди­ги­тал­но при­зна­ње с Ве­ле­би­та: где су ко­сти Бо­же Ла­ти­но­ви­ћа

Ка­да сам кра­јем мар­та про­шле го­ди­не на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке” об­ја­вио текст под на­сло­вом „Зло­чин на Ту­ло­вим гре­да­ма”, на­ме­ра ми је би­ла да од за­бо­ра­ва отрг­нем је­дан од нај­су­ро­ви­јих, а јав­но­сти нај­ма­ње по­зна­тих до­га­ђа­ја из де­цем­бра рат­не 1991. го­ди­не и да од­го­во­рим по­сто­ји ли узроч­но-по­сле­дич­на ве­за тог до­га­ђа­ја с уби­ством ста­ри­јег Лу­ке Мо­дри­ћа (де­де по­зна­тог хр­ват­ског фуд­ба­ле­ра истог име­на), ко­је је усле­ди­ло три да­на ка­сни­је. На тај пр­ви текст на­до­ве­зао се и дру­ги, „По­но­во о зло­чи­ну на Ту­ло­вим гре­да­ма”. У пр­вом сам из­нео аутен­тич­на све­до­чан­ства пре­жи­ве­лих уче­сни­ка са срп­ске стра­не, као и пре­ци­зна име­на по­ги­ну­лих и не­ста­лих при­пад­ни­ка ЈНА и Те­ри­то­ри­јал­не од­бра­не из Гра­ча­ца, а у дру­гом до­ка­зе из хр­ват­ских пра­во­суд­них из­во­ра ко­ји пот­кре­пљу­ју по­ме­ну­ту ве­зу.

Де­це­ни­ја­ма су су­ро­ве ве­ле­бит­ске вр­ле­ти, ма­гла и лед чу­ва­ли тај­ну о тра­гич­ном де­цем­бру 1991. го­ди­не. За зва­нич­ни За­греб, тај до­га­ђај у вој­ном сми­слу прак­тич­но ни­је ни по­сто­јао из­ван окви­ра „ле­ги­тим­них ди­вер­зант­ских ак­ци­ја” у ко­ји­ма се не пре­и­спи­ту­је суд­би­на за­ро­бље­них. До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”, ме­ђу­тим, де­це­ни­ја­ма је стр­пљи­во ску­пљао до­ка­зе и пра­вио мо­за­ик, че­ка­ју­ћи дан ка­да ће и дру­га стра­на про­го­во­ри­ти.

И про­го­во­ри­ла је. И то из из­во­ра из ко­јег се хр­ват­ски пра­во­суд­ни ор­га­ни нај­ма­ње на­да­ју – из уста њи­хо­вих соп­стве­них рат­них ко­ман­да­на­та. Оно што ни­смо мо­гли да са­зна­мо кроз зва­нич­не ка­на­ле раз­ме­не и про­то­ко­ле о не­ста­ли­ма то­ком прет­ход­не три и по де­це­ни­је, из­ро­ни­ло је у ди­ги­тал­ном про­сто­ру за са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци. До по­ја­ве мо­јих тек­сто­ва, чак ни мо­дер­ни си­сте­ми ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је (ВИ) ни­су има­ли го­то­во ни­ка­кве по­дат­ке о овом спе­ци­фич­ном до­га­ђа­ју на Ве­ле­би­ту. Да­нас, за­хва­љу­ју­ћи укр­шта­њу ди­ги­тал­них из­во­ра, пред со­бом има­мо шо­кант­но при­зна­ње с дру­ге стра­не фрон­та ко­је ба­ца пот­пу­но но­во све­тло на суд­би­ну љу­ди за ко­ји­ма тра­га­мо.

У по­пу­лар­ном хр­ват­ском под­ка­сту „Где си био ’91?”, ауто­ра Бор­не Ма­ри­ни­ћа, ко­ји се ба­ви до­га­ђа­ји­ма из та­ко­зва­ног До­мо­вин­ског ра­та, не­дав­но је оп­шир­но све­до­чио Или­ја Вин­це­тић. Реч је о пен­зи­о­ни­са­ном бри­га­ди­ру Хр­ват­ске вој­ске (ХВ) и та­да­шњем за­ме­ни­ку за­по­вед­ни­ка је­ди­ни­це ко­ја је у је­сен и зи­му 1991. го­ди­не за­по­се­ла кључ­не стра­те­шке по­ло­жа­је на ју­жном Ве­ле­би­ту, на по­те­зу око Ма­лог Ала­на. У ви­ше­сат­ном из­ла­га­њу, Вин­це­тић се пред ка­ме­ра­ма пот­пу­но опу­стио, очи­глед­но уве­рен да га вре­мен­ска дис­тан­ца и де­це­ниј­ски рат­ни три­јум­фа­ли­зам ап­со­лут­но шти­те од би­ло ка­кве кри­вич­не од­го­вор­но­сти. Опи­су­ју­ћи вој­на деј­ства и ак­ци­ју од 14. и 15. де­цем­бра 1991. го­ди­не на ши­рем под­руч­ју Ту­ло­вих гре­да, из­нео је де­та­ље ко­ји пред­ста­вља­ју кла­си­чан са­мо­ин­кри­ми­ни­шу­ћи ма­те­ри­јал и ја­сан, не­дво­сми­слен пу­то­каз за ис­тра­жне и пра­во­суд­не ор­га­не, ка­ко у Хр­ват­ској, та­ко и у Ср­би­ји.

Вин­це­тић у свом ис­ка­зу отво­ре­но при­зна­је да су ње­го­ве ди­вер­зант­ске сна­ге тих да­на на Ве­ле­би­ту, на­кон ору­жа­ног об­ра­чу­на, за­ро­би­ле дво­ји­цу при­пад­ни­ка ЈНА. Пр­ви од њих био је мла­ди вој­ник, Бо­шњак по на­ци­о­нал­но­сти из Те­о­ча­ка, ко­ји је оба­вљао ду­жност во­за­ча те­рен­ског во­зи­ла „пух”. Срп­ска стра­на је још то­ком рат­них де­ша­ва­ња до­би­ла шту­ру не­зва­нич­ну ин­фор­ма­ци­ју да је тај мла­дић (Не­џад Да­у­то­вић) на­кон за­ро­бља­ва­ња по­ште­ђен и пу­штен, што Вин­це­тић са­да и јав­но по­твр­ђу­је, на­во­де­ћи да је во­зач упу­ћен пре­ма Спли­ту.

Хр­ват­ски бри­га­дир у под­ка­сту пред хи­ља­да­ма гле­да­ла­ца ужи­во по­твр­ђу­је ту при­чу. Шта­ви­ше, иде то­ли­ко у де­та­ље да пре­ци­зи­ра и ге­о­граф­ско по­ре­кло тог вој­ни­ка, по­ми­њу­ћи ме­сто Те­о­чак из ко­јег до­ла­зи. Ако је во­зач „пу­ха” пре­жи­вео, био пред­мет об­ра­де и на кра­ју је пу­штен, по­ста­вља се ло­гич­но, али стра­шно и муч­но пи­та­ње: Шта се до­го­ди­ло са дру­гим за­ро­бље­ни­ком?

Дру­ги за­ро­бље­ник био је Бо­жо Ла­ти­но­вић. О ње­му Или­ја Вин­це­тић пред ка­ме­ра­ма го­во­ри с не­сва­ки­да­шњом, је­зи­вом пре­ци­зно­шћу. Хр­ват­ски офи­цир от­кри­ва да је о Ла­ти­но­ви­ћу знао све – од ње­го­вог пу­ног име­на и пре­зи­ме­на, пре­ко лич­них и по­ро­дич­них по­да­та­ка, па све до ње­го­ве уло­ге у та­да­шњој вој­ној струк­ту­ри. Да ствар бу­де још озбиљ­ни­ја, Вин­це­тић де­таљ­но опи­су­је ко­је су све вред­не вој­не, ге­о­граф­ске и оба­ве­штај­не ин­фор­ма­ци­је ње­го­ви љу­ди „до­би­ли” од Ла­ти­но­ви­ћа то­ком опе­ра­тив­не об­ра­де и са­слу­ша­ња на те­ре­ну. Из овог јав­ног ис­ка­за хр­ват­ског бри­га­ди­ра не­дво­сми­сле­но и прав­но чи­сто про­из­ла­зи сле­де­ћа чи­ње­ни­ца: Бо­жо Ла­ти­но­вић је ухва­ћен жив, био је у ру­ка­ма хр­ват­ских сна­га на Ве­ле­би­ту, над њим је из­вр­ше­но ис­пи­ти­ва­ње и у том тре­нут­ку је имао ста­тус рат­ног за­ро­бље­ни­ка.

Док Вин­це­тић у под­ка­сту хлад­но­крв­но, го­то­во но­стал­гич­но, ево­ци­ра успо­ме­не на „успе­шно са­слу­ша­ње” не­при­ја­тељ­ског вој­ни­ка, по­ро­ди­ца не­срећ­ног Бо­же и сви ми ко­ји се ба­ви­мо жр­тва­ма из ра­та де­ве­де­се­тих већ пу­них 35 го­ди­на без­у­спе­шно смо у по­тра­зи за би­ло ка­квим тра­гом о ње­му. Бо­жо Ла­ти­но­вић се у свим на­шим и ме­ђу­на­род­ним књи­га­ма не­ста­лих и да­ље во­ди под тим ста­ту­сом. По ме­ђу­на­род­ном ху­ма­ни­тар­ном пра­ву, Ме­ђу­на­род­ном пак­ту о гра­ђан­ским и по­ли­тич­ким пра­ви­ма и свим ва­же­ћим же­нев­ским кон­вен­ци­ја­ма, ли­кви­да­ци­ја рат­ног за­ро­бље­ни­ка на­кон ис­пи­ти­ва­ња, као и на­кнад­но скри­ва­ње ње­го­вих по­смрт­них оста­та­ка, пред­ста­вља­ју те­жак рат­ни зло­чин. То је де­ло ко­је пре­ма ме­ђу­на­род­ном пра­ву и до­ма­ћем за­ко­но­дав­ству ни­кад не за­ста­ре­ва.

Овај слу­чај нео­до­љи­во под­се­ћа на ма­три­цу по­на­ша­ња ко­ју смо већ гле­да­ли у слу­ча­ју уби­ства се­дам срп­ских ци­ви­ла у се­лу Уз­до­ље код Кни­на, о че­му сам де­таљ­но пи­сао у ко­лум­ни „Афе­ра ’Томп­сон’, ко је уби­ца под уз­дољ­ским хра­стом”. Та­мо је хр­ват­ско пра­во­су­ђе го­ди­на­ма све­сно иг­но­ри­са­ло ја­сне ви­део-сним­ке, из­ја­ве све­до­ка и кру­ци­јал­не до­ка­зе ко­ји су им би­ли ис­пред но­са, са­мо да не би про­це­су­и­ра­ло соп­стве­не рат­не ико­не и раз­от­кри­ло до­бро уигра­ни си­стем при­кри­ва­ња зло­чи­на. Бо­јим се да ће и ово нај­но­ви­је ди­ги­тал­но при­зна­ње с Ве­ле­би­та по­ку­ша­ти да гур­ну под те­пих, ра­чу­на­ју­ћи на за­бо­рав иза­зван про­то­ком вре­ме­на. Ме­ђу­тим, са­да је све за­бе­ле­же­но у јав­ном, трај­ном про­сто­ру, на ин­тер­не­ту. Или­ја Вин­це­тић је сво­јим ис­ка­зом дао у ру­ке хр­ват­ском Др­жав­ном од­вјет­ни­штву (ДОРХ) ком­плет­но оформ­љен пред­мет.

Јав­но и ди­рект­но по­ста­вљам пи­та­ње над­ле­жним жу­па­ниј­ским ту­жи­ла­штви­ма у Спли­ту и Ри­је­ци, под чи­ју те­ри­то­ри­јал­ну и рат­ну над­ле­жност спа­да овај део ве­ле­бит­ског ра­ти­шта: Да ли ће­те, на­кон овог јав­ног еми­то­ва­ња и све­до­че­ња, зва­нич­но по­зва­ти Или­ју Вин­це­ти­ћа на са­слу­ша­ње у свој­ству све­до­ка или осум­њи­че­ног? Он је да­нас кључ ове стра­шне тај­не. Он, као та­да­шњи за­ме­ник за­по­вед­ни­ка на том сек­то­ру, мо­ра да од­го­во­ри на јед­но­став­на пра­во­суд­на пи­та­ња: Ко­ме је и у ка­квом ста­њу пре­дат Бо­жо Ла­ти­но­вић на­кон што су од ње­га из­ву­че­не све по­треб­не ин­фор­ма­ци­је? Ко је на­ре­дио, а ко не­по­сред­но из­вр­шио ње­го­ву ли­кви­да­ци­ју? На ко­јој ло­ка­ци­ји су по­ко­па­ни или са­кри­ве­ни ње­го­ви по­смрт­ни оста­ци?

Ако хр­ват­ски др­жав­ни ор­га­ни за­и­ста же­ле да до­ка­жу ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци и соп­стве­ној јав­но­сти да во­де „учин­ко­ви­те” и не­при­стра­сне ис­тра­ге о рат­ним зло­чи­ни­ма, а не да са­мо си­сте­мат­ски пе­ру соп­стве­не рат­не би­о­гра­фи­је и шти­те сво­је „бра­ни­те­ље”, пред­мет „Ве­ле­бит – де­цем­бар 1991” са­да им је по­слу­жен на тац­ни. Ова ко­лум­на ни­је са­мо под­се­ћа­ње на про­шлост, већ ди­рект­на прав­на ин­струк­ци­ја и зах­тев за по­сту­па­ње. По­ро­ди­ца Бо­же Ла­ти­но­ви­ћа има ци­ви­ли­за­циј­ско и људ­ско пра­во на исти­ну, пра­во да на­кон три­де­сет и пет го­ди­на про­на­ђе и до­сто­јан­стве­но са­хра­ни ње­го­ве ко­сти. Прав­да за жр­тве са Ту­ло­вих гре­да не сме оста­ти за­у­век за­ро­бље­на у ве­ле­бит­ским ма­гла­ма, ма ко­ли­ко они ко­ји да­нас пред ка­ме­ра­ма ево­ци­ра­ју рат­не успо­ме­не по­ку­ша­ва­ли да је пре­ћу­те.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”

Саво Штрбац