ИСТИНА О 7. ЈУЛУ 1941. ГОДИНЕ: „Шпанац“ убио два српска жандарма, братоубилачки рат је почео!
На овај дан почињу комунистичка злодела. Од 22. јуна 1941. године је почело бежање комуниста у шуме. Међу њима је био и знатан број странаца. На све стране је било пљачкашких и разбојничких акција које су водили одбегли робијаши и последњи сеоски и варошки олош.
Кроз села су пролазиле групице од по двоје, троје, а често и од пет до десеторо људи, обучених у најразличитије униформе,често и у обичном сељачком и грађанском оделу, али сви наоружани. Издавали су се за војнике, четнике, официре, гоњене родољубе, али су сви од реда пљачкали, вршили разбојништва, а по где и убиства, било у циљу пљачке било из личне или политичке освете.
Комунисти који су побегли из градова, почели су одмах да од шумског елемента регрутују групице, које су временом постале и веће банде. Али све до 7. јула та је акција била још увек искључиво пљачкашка и разбојничка.Тек овога дана десила су се прва убиства, која би могла да се означе као почетак грађанског рата у Србији.
На дан 7. јула у селу Бела Црква, у срезу Рађевском, одржан је вашар. Како је сељацима саопштено да се због ванредних прилика вашар забрањује, они су отпочели да се разилазе. Око 17 часова изненадно се појавила једна група од петнаестак људи наоружаних пушкама, а пред њима је ишао учитељ из Пецке у цивилном мантилу са петокраком црвеном звездом на реверу. Један одметник у војничком оделу носио је пушкомитраљез. Комунистички вођа, учитељ Чеда Милосављевић наредио је да се сељаци скупе и отпочео је да им говори о Стаљину и Совјетској Русији, потом да треба да се прихвате оружја и да се њима придруже, да врше саботаже, а свима је саветовао да нико не иде на кулук и да не плаћа порез.
После тога комунисти су се удаљили. Тек су они били отишли кад је у село ушла жандармериска патрола у којој су били жандармериски наредник Богдан Лончар, командир станице Завлака и жандармеријски каплар Миленко Браковић.
Председник општине им је одмах саопштио да су пре њих ту били одметници. Док су они још говорили испала су пред њих два бандита: учитељ из Пецке и Жика Јовановић, беспосличар из Ваљева, са напереним револверима. Одметници су викнули на жандарме:
– Доле оружје!
Наредник и каплар су зграбили пушке да се бране. Међутим, Жикица Јовановић их је убио обојицу из непосредне близине. Затим су их опљачкали и изгубили се у непознатом правцу. Лончара је један метак погодио у фишеклију услед чега је експлодирала муниција и он је преминуо после два сата у тешким мукама.
После рата ово двоструко убиство се од стране комуниста славило као Дан устанка. Окружни суд у Шапцу донео је 2009. године пресуду о рехабилитацији њих двојице.
СЕРИЈА ЗЛОЧИНА ЈЕ БИЛА ОТВОРЕНА
Након тога, комунисти су вршили нападе на општине, на патроле жандарма и њихове станице да би се отело њихово оружје, при том је сваки убијени жандарм био још и опљачкан. Приликом напада на полицијске станице и општине спаљиване су полицијске и општинске архиве, ломљени и одношени штамбиљи, убијани су и одвођени председници и деловође општинске. Заустављани су возови и вршено је претресање и пљачкање путника.
По селима су се делиле плакате са позивом да сељаци приступе комунистима у њиховој борби и ове су се плакате завршавале комунистичким паролама.
На општинама, у које су комунисти били упали, истицане су црвене заставе са српом и чекићем. Из општинских судница у које су упали, комунисти су избацивали Краљеве слике, газили их ногама и цепали или их бацали на ломаче заједно са запаљеном архивом. Исто тако цепали су Јеванђеља, ломили и газили крстове. И са цркава су скидали крстове и место њих постављали петокраке звезде. Њихова петокрака је постала симболом пљачке и насиља ових шумских разбојника. Носили су је на капама и шајкачама, на грудима, па чак и утиснуте у кундаке пушака.
По варошицама и селима у које су ушли препадом, комунисти су пљачкали државна надлештва, радње, магацине са житом.
Али, више од свега, прогонило их је лудило уништења свега што је Српско!
Богдан Лончар:
Рођен је у селу Јошан у Лици 1907.године, од оца Косте и мајке Милице.
Завршио војну подофицирску школу 1935.године, ожењен Босиљком, ћерком српског добровољца Рада Ђукића, који се вратио из УСА 1914.године да се бори у Српској војсци у I светском рату.
Мало пре ужасног убиства од стране комунистичких зликоваца, Богдан и Босиљка добили су сина Зорана.
Миленко Браковић:
Рођен је у селу Доња Врбава код Горњег Милановца 1904.године, од оца Косте и мајке Јованке.
Имао је још два брата и три сестре.
Од детињства је патријахално васпитаван и красиле су га све врлине честитог српског сељака па је био цењен и поштован у својој Врбави.
На почетку Другог светског рата службовао је у Завлаци као жандармеријски каплар.
У Завлаци је имао и вереницу, али је свадбу одложио због почетка рата и окупације.
Ројалистички клуб
