ФЕНОМЕН, ЕВРОПСКИ ПУТ: Марш у прошлост!

Постоје историјски тренуци када се државе бране оружјем. Постоје и они далеко важнији, када се бране политичком мудрошћу. Црна Гора данас није пред војним искушењем. Она је пред много тежим испитом – да ли ће постати истински европска држава или ће, под европским паролама, наставити стару балканску праксу политичког искључивања једног народа.

Парадокс савремене Црне Горе никада није био већи. Што се више говори о Европи, све је мање простора за истинску равноправност. Што се више позива на толеранцију, све је више нетолеранције према сваком ко одбија да се одрекне свог идентитета. Као да је највећи политички гријех бити Србин који воли Црну Гору и истовремено жели да остане Србин.

Последњих година створена је чудна политичка атмосфера у којој су Срби прихватљиви само онда када не траже ништа. Ако говоре о својим правима – националисти су. Ако траже равноправност – ремете грађанску државу. Ако побиједе на изборима – угрожавају Европу. Ако изгубе – доказује се да их народ неће. Такав политички апсурд не би могао написати ни најмаштовитији сатиричар.

Политику Андрије Мандића не треба посматрати искључиво кроз дневнополитичке окршаје. Она је много дубља. Она представља покушај да Срби у Црној Гори коначно престану бити политички проблем и постану равноправан политички фактор. То није питање једне странке. То је питање политичке зрелости једне државе.

Иронија нашег времена је готово савршена. Највећим европејцима проглашавају се они који најмање прихватају политички плурализам. Они који се свакодневно позивају на европске стандарде први их заборављају онда када Срби добију прилику да учествују у власти. За њих су избори демократски само ако побјеђују њихови кандидати. Када народ изабере другачије – демократија постаје опасност.

Каква је то Европа у којој су сва национална права дозвољена, осим српских? Каква је то демократија у којој су институције добре само док производе пожељне резултате? Каква је то грађанска држава која непрестано сумњичи један народ да је проблем самим тим што постоји?

То није Европа. То је само стара балканска нетрпељивост обучена у ново европско одијело.

Историја Балкана није била милосрдна према Србима. Двадесети вијек оставио је дубоке ожиљке кроз ратове, прогоне, идеолошке обрачуне и страдања. Због тога је природно да данас постоји осјетљивост према сваком политичком процесу који би, у очима дијела јавности, могао водити новој маргинализацији Срба. Та бојазан је политички став који заслужује озбиљну расправу, а не подсмијех.

Намеће се увјерење да је Андрија Мандић препознао да Срби у Црној Гори више немају право на политичку наивност. Народ који је кроз историју више пута плаћао високу цијену подјела мора данас више него икада чувати институције, мир и политичку мудрост.

Зато је нетачно представљати његову политику као политику изолације. Напротив, она почива на идеји да се сва отворена питања рјешавају у парламенту, кроз институције и у оквиру европских интеграција. То је пут који не производи кризе него стабилност.

Посебно је опасна навика да се сваки покушај политичког оснаживања Срба аутоматски представља као пријетња држави. Ако је једнакост опасност, онда проблем није у Србима. Проблем је у схватању демократије. Јер демократија није право већине да одлучује ко има право на идентитет. Демократија је управо супротно – гаранција да нико неће бити дискриминисан због свог имена, језика, вјере или културе.

Сарказам нашег времена гласи: Срби могу бити добри грађани само ако ћуте. Док ћуте, проглашавају их примјером европског понашања. Чим проговоре, постају реметилачки фактор. Ако учествују у власти – опасност су. Ако су у опозицији – криви су што нису власт. Тешко је пронаћи политичку логику која би надмашила овај апсурд.

Још је већи парадокс што лекције о Европи често дијеле они који никада нису прихватили суштину европске политичке мисли – компромис, дијалог и равноправност. За њих је Европа географија, а не систем вриједности.

Историја нас учи једној једноставној истини. Ниједна држава није постала јача зато што је потискивала један дио свог становништва. Напротив, све су слабиле онда када су умјесто дијалога бирале искључивост.

Зато је суштина политике Андрије Мандића управо у томе да Срби у Црној Гори буду политички уважени, институционално заштићени и друштвено равноправни. Не више, али ни мање од било кога другог.То није борба против Црне Горе. То је борба за Црну Гору у којој ће сваки народ осјећати да му држава припада.

Србима данас нису потребни револуционари. Њих је историја већ превише скупо коштала. Потребни су им државници. Потребни су им људи који знају да се национални интерес најбоље брани мудрошћу, а не галамом; институцијама, а не улицом; европским правом, а не политичким осветама.

Зато није случајно што је Андрија Мандић већ годинама једна од најоспораванијих личности црногорске политике. Историја нас учи да се најжешће нападају управо они који мијењају политичке односе. Нико не троши толико политичке енергије на човјека који није важан.

Онима који свакодневно најављују његов политички крај вриједи поставити само једно питање: ако је толико безначајан, откуд толика потреба да се непрестано говори о њему?

Одговор је једноставан.Зато што је политика равноправности опасна само онима који су навикли на политичку неравноправност.Европска Црна Гора не може се градити против Срба. Она се може градити само са Србима. Баш као што се не може градити ни против Црногораца, Бошњака, Албанаца, Хрвата или било ког другог народа.

Држава која један народ доживљава као трајни политички проблем прије или касније постаје проблем сама себи.Зато данас више него икада треба чувати мир, институције, дијалог и европски курс. Управо у томе лежи најважнија политичка порука Андрије Мандића.Не у побједи над политичким противницима.Не у реваншизму.Не у продубљивању подјела.

Већ у настојању да Срби у Црној Гори остану свој на своме, политички уважени, културно препознати и институционално равноправни, као дио европске и демократске Црне Горе.Јер будућност једне државе не мјери се тиме колико је гласно говорила о Европи.Него тиме колико је досљедно поштовала достојанство сваког свог грађанина и сваког свог народа.

П.С. Текст је настао након разговора са једним од водећих српских интелектуалаца, публициста, познаваоцем политичких прилика у Србији, Црној Гори и региону 9.јула ове године у Будви.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме