ХИЉАДУ ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАНЕ СРЕБРЕНИЦА: Клинтонов предлог од 5.000 жртава као кључ за војни удар на Републику Српску

На данашњи дан обиљежава се годишњица тзв. геноцида у Сребреници – симбола политичке манипулације. Док Запад инсистира на наративу геноцида, све више података и свједочења указује на једностраност и селективност у третману истине.

Подсјетимо, скидање ознаке тајности са контингента докумената британског Министарства одбране прошле године поново је отворило питања о правом карактеру догађаја који су се одиграли у и око Сребренице у јулу 1995. године. Упркос бројним пресудама међународних судова, које су тврдиле да је у Сребреници наводно почињен геноцид, све више доказа указује да је званична верзија догађаја једнострано интерпретирана и дубоко манипулисана.

Улога обавјештајних служби и припрема „сценарија“

Новинар Кит Кларенберг, који дуги низ година истражује дјеловање западних обавештајних служби, добио је увид у досијее који директно повезују британску обавештајну службу МИ-6 и специјалну јединицу САС са дешавањима у Сребреници. Према Кларенбергу, припадници САС-а су, у сарадњи са Насером Орићем, активно „припремали терен“ за оно што ће касније бити названо геноцидом.

Поред директне умијешаности у оперативне активности, британски агенти су, како наводи Кларенберг, унапријед знали за планове Војске Републике Српске да поврати Сребреницу. Они су, заједно са муслиманским лидерима, очекивали НАТО интервенцију, што је, како се тврди, био и циљ Алије Изетбеговића – да изазове нападе како би натјерао Запад да војно интервенише у корист муслиманских снага.

Тајне, извјештаји и западна одговорност

Историја западног прикривања догађаја у БиХ није нова. Још 1992. године у Савету безбједности УН „загубљен“ је извештај генералног секретара Бутроса Галија који је потврђивао повлачење ЈНА са територије БиХ. Годину касније, нестаје документ мировњака који говори о масакру више од 1.000 Срба око Сребренице. Такви поступци представљају системско прикривање истине, са нагласком на улогу америчких и британских служби.

Посебно се истиче да је британска САС јединица дјеловала мимо ланца командовања УН мировњака, полажући рачуне директно Лондону. Њихова логистичка и оперативна умијешаност на терену дала је муслиманским снагама увјерење да ће услиједити ваздушна подршка НАТО-а, што може објаснити релативно слаб отпор приликом уласка српских снага у Сребреницу.

Тиха патња српских жртава

У сенци свих ових дешавања, српске жртве из Подриња остају скоро потпуно игнорисане. Пример дванаестогодишњег Слободана Стојановића, кога су припадници тзв. Армије БиХ 1992. живог мучили и убили, илуструје бруталност рата и патњу невиних. Док се у Поточарима сваке године одаје почаст муслиманским жртвама, српска страдања ретко добијају пажњу у медијима или званичним комеморацијама.

Од 1992. до 1995. године, упркос формалној демилитаризацији, Сребреница је остала седиште 28. дивизије тзв. Армије БиХ. Документи показују да су хуманитарним мостом допремљене десетине хиљада комада муниције, што је чинило енклаву активним војним упориштем, а самим тим – легитимним војним циљем за Војску Републике Српске.

Операција „Криваја 95“ и стварност на терену

У одговору на сталне нападе на српска села, ВРС покреће операцију „Криваја 95“. Након краткотрајних борби, српске снаге улазе у напуштену Сребреницу. Жене, дјеца и стари се евакуишу преко базе УН у Поточарима, а већина војно способних муслимана повлачи се у правцу Тузле.

Оно што западни медији често описују као „колону мушкараца и дјеце“, у стварности је била војна формација у повлачењу, наоружана и спремна за борбу. Сукоби са српским снагама трајали су данима. Према свједочењу Ибрана Мустафића, током пробоја убијено је и до 1.000 Бошњака од стране сународника, док је велики број страдао у међусобним сукобима, минским пољима и директним борбама са ВРС.

Инцидент у Кравицама и пропагандни наратив

Трагичан инцидент у Кравицама 13. јула, гдје је заробљеник убио српског полицајца, довео је до страдања великог броја заточених муслимана. Међутим, адвокат Бранко Лукић указује да у том инциденту није било унапријед планиране егзекуције, већ је ријеч о неконтролисаном развоју ситуације у атмосфери страха и напетости.

Такође се тврди да су заробљеници превожени у логор „Батковић“, што побија тезу да је план био њихово истребљење. Ипак, постоје индиције да је одлука о погубљењу донета накнадно и то под утицајем западних обавештајних структура.

Улога Алије Изетбеговића

Хакија Мехољић, ратни начелник сребреничке полиције, свједочио је о разговору са Изетбеговићем у којем је овај изнио да му је тадашњи предсједник САД Бил Клинтон предложио „покољ 5.000 муслимана“ како би се изазвала НАТО интервенција. Ова шокантна изјава, коју је потврдио и адвокат Горан Петронијевић, указује да је страдање у Сребреници било дио шире политичке стратегије.

Декласификовани британски досијеи такође потврђују да је напад ВРС на Сребреницу био реакција на претходне нападе муслиманских снага. Генерал Филип Морион из УН мисије свједочи да је Изетбеговић саботирао евакуацију становништва како би изазвао међународну интервенцију.

Ко је сахрањен у Поточарима?

Имена 8.372 Бошњака уписана су у меморијалном комплексу у Поточарима, а сваке године им се придода нових 10–20 „жртава“, упркос протеку времена. Међутим, свједочења указују на бројне нерегуларности: живи људи уписани као мртви, попут Јусуа Смајловића, или сахрањени који су страдали много пре јула 1995, као што је отац Емира Суљагића.

Истраживачи указују и на проблем што ниједна пресуда Хашког трибунала не садржи исти број жртава, што додатно доводи у питање званичне бројке.

Обесмишљавање појма геноцида

Термин „геноцид“ у контексту Сребренице први пут је употријебљен у пресуди генералу Радиславу Крстићу. Међутим, бројни правни и историјски стручњаци, попут израелског историчара Гидеона Грајфа, упозоравају да употреба тог термина не одговара дефиницији из Конвенције УН.

Грајф, који је предводио Независну међународну комисију за страдања свих народа у сребреничкој регији, утврдио је да у Сребреници није било геноцида.

ИН4С