Краљ Никола: Црна Гора је српска краљевина на приморју

Познато је да је књаз Никола имао жудњу за српском круном, па је одлучио да Црну Гору, приликом јубилеја његове педесетогодишњице владања, прогласи краљевином и себе краљем, године 1910.

Узевши у обзир „Бомбашку (1907-1908)“ и „Васојевићку аферу (1909)“ и монтиране судске процесе који супратили ове дискредитујуће догађаје по црногорски политички систем, компетитивност са Србијом у општем српском националном питању и жеље црногорског књаза да подигне углед себи и својој династији нису спласавале.

Познато је да је књаз Никола имао жудњу за српском круном, па је одлучио да Црну Гору, приликом јубилеја његове педесетогодишњице владања, прогласи краљевином и себе краљем, године 1910.

Велики број држава Европе је овим поводом послао своје представнике у црногорску пријестоницу. Од владара су били присутни бугарски краљ Фердинанд Кобург и италијански краљ Виторио Емануеле III, зет књаза Николе. На Цетињу је боравила и делегација Краљевине Србије коју је предводио престолонаследник Александар Карађорђевић, књажев унук.

Званична прослава почела је 15. августа литургијом, коју је црногорски митрополит Митрофан Бан одслужио у Цетињском манастиру. Сви говори који су касније приликом свечаности одржани имали су за циљ истаћи важност Црне Горе за српски народ и његову историју, те њен континуитет са најстаријим српским државним творевинама, не би ли на подробан начин оправдали замисао и потребу да се ова држава прогласи краљевином.

Предсједник Народне скупштине Марко Ђукановић истакао је „да посланици сматрају да се треба умолити Слављеник (читај књаз) да обнови краљевско достојанство“.

„Прва српска држава Светог краља Владимира настала је на територији Црне Горе, потом Зета је дедовина Стефана Немање, а зетски господар Иван Црнојевић се није приклонио судбини осталог српског народа те није признао турску власт, већ се склонио и борио на последњој стопи српске земље и чувао последњу искру српске слободе и независности“, изложио је Ђукановић.

Потом је премијер Лазар Томановић наставио у истом маниру бесједећи о „средњевјековној српској држави на територији Зете, Рашке и Захумља, као доказу континуитета, односно обнове Краљевине.“ „Цетињска митрополија“, наставио је Томановић „једина је Светосавска епископска столицакоја је сачувана без прекида и која је наследница Пећке патријаршије.“

Томановић је, такође, истакао „овој старој српској земљи се мора вратити њено достојанство, а њен успјех подржавају и велике силе, са циљем да се успостави ред и мир на Балкану, на радост цијелог Српства и Словенства„.

Недуго после поменутих говора књаз Никола је пред посланицима, уз помињање захвалности Богу и Русији на том моменту, истакао: „Црна Гора има историјско право на ово достојанство, а Српство поред Краљевине у Подунављу, има српску Краљевину у Приморју. Српство и Словенство имају још један гарант за опстанак и напредак српског племена.“

Одштампан је и званични проглас књаза Николе којим се Црна Гора прокламује за Краљевину. Овом приликом црногорски владар се крунисао круном српског краља Стефана Дечанског из владарске куће Немањића, која се чувала у пријестоном Цетињу, што је такође представљало важну симболику за црногорског владара.

И поред црногорског истицања како је проглашење Краљевине од енормне важности за читав српски и словенски народ, чини се да Краљевина Србија, као ни укупна српска и словенска јавност није са посебним ентузијазмом прихватила овај догађај.

У њему је изван Црне Горе мало ко видио нешто што ће битно унаприједити рјешавање српског питања. Већа је важност самог историјског контекста у којем се овај проглас десио него он сам, јер у суштини он није донио ништа ново на балканској и европској политичкој сцени. Изгледи су били такви, да је важност проглашења Краљевине Црне Горе највише била присутна у глави њеног краља, који је тим маневром покушао подићи сопствену позицију, макар и наративно.

Ипак, чињеница да је пријестижност Црне Горе и њене митрополије у српском народу и његовој повјесници истицана као њена најсвијетлија тачка и главни извор легитимитета одлуке да се она прогласи за краљевину, на врло јасан начин свједочи о националном сентименту Црногораца тога доба.

ИН4С