Криза политичког представљања Срба у Црној Гори

Скуп Нове српске демократије у Беранама показао је да Андрија Мандић више не располаже некадашњом политичком снагом у срединама које су важиле за природно упориште његове странке. Док НСД има значајан удео у власти, а њен лидер једну од највиших државних функција, кључна питања српског језика, тробојке и држављанства остала су без рокова, механизама и политичке цене, па је одзив у Беранама постао видљив знак кризе представљања, а не обичан организациони неуспех.

Скуп Нове српске демократије, одржан 15. јула у Беранама под слоганом „Нови српски одговор за ново време”, пружио је релативно прецизну слику политичког положаја Андрије Мандића и странке којом руководи. Према сазнањима са терена, окупило се око 450 људи, уз значајно присуство организовано доведених присталица из других градова, пре свега из Никшића. Пошто није реч о званично утврђеном броју, тај податак треба третирати као процену. Међутим, ни евентуално одступање од те процене не би променило основни закључак да је одзив локалног становништва био несразмеран политичком значају који НСД приписује Беранама.

Тај несклад заслужује озбиљнију анализу од уобичајеног страначког надметања бројевима. Беране и Васојевићи нису средина у којој НСД тек покушава да изгради политичку инфраструктуру, нити град чије становништво треба упознавати са темама српског језика, положаја Српске православне цркве, традиционалне тробојке или националне равноправности. Управо зато је одсуство већег броја Беранаца политички релевантније од присуства страначких активиста доведених са стране.

Недолазак Васојевића на скуп не може се тумачити као промена националног опредељења, већ пре указује на слабљење поверења у политичку организацију која претендује да то опредељење представља. Разлика је суштинска. Идентификација са одређеним националним и културним вредностима не подразумева трајну обавезу подршке једној странци или њеном председнику, јер политичко представљање постоји само док бирачи верују да њихови ставови преко изабраних представника добијају институционални израз.

Проблем Нове српске демократије није недостатак функција. Странка располаже посланицима, министрима, локалним руководствима, директорским местима и развијеном партијском организацијом. Њен председник налази се на челу Скупштине Црне Горе. НСД, дакле, више не делује са маргине политичког система, већ из његовог институционалног средишта. Зато се њена делотворност не може процењивати према броју функција које је добила, него према променама које је тим функцијама произвела.

На том плану резултати су катастрофални. Српски језик није добио положај који би одговарао броју грађана који га користе. Традиционална тробојка није постала део институционално признатог симболичког поретка. Питање двојног држављанства за српски народ није решено на начин који би отклонио дугогодишње проблеме људи породично и животно везаних за Црну Гору. Та питања се периодично помињу, али нису претворена у конкретне законске предлоге са прецизним роковима, нити у политичке услове чије би одбијање утицало на односе у владајућој већини.

Тако се образовао модел у којем су национални захтеви задржани на нивоу програмске декларације, док је њихова практична реализација одложена на неодређено време. Политички је то користан аранжман за руководство Мандићеве странке и њега лично. Пред бирачима се не одустаје од српског језика, тробојке и држављанства, па се национални легитимитет формално чува. Пред коалиционим партнерима, међутим, не постоји ризик да ће та питања бити постављена тако да угрозе расподелу власти.

У том смислу Мандићева политика више не функционише као механизам преношења захтева српских бирача према институцијама. Њена претежна функција постала је супротна, потребе институционалног аранжмана, коалициони односи и захтеви европског процеса преводе се српским бирачима као разлози за ново одлагање њихових политичких и националних циљева.

То је суштина промене која се покушава представити формулом „новог српског одговора”. Не ради се о новој методи за остваривање постојећих циљева, јер нису понуђени ни поступак, ни рокови, ни средства политичког притиска. Реч је о промени критеријума успеха. Уместо резултата, као доказ политичке зрелости нуди се способност руководства да одржи владајућу конструкцију и да сопствене бираче убеди у оправданост даљег чекања.

Појединачна образложења могу звучати рационално. За промену Устава потребна је одговарајућа већина. Коалициона власт захтева договор. Европске интеграције подразумевају политичку стабилност. Ниједна од тих констатација сама по себи није спорна. Проблем настаје када се њиховим непрекидним понављањем свака могућност деловања унапред искључи, док учешће у власти остаје неупитно, а то је у случају Андрије Мандића и НСД-а очигледно.

Политички захтев без рока и без последице у случају одбијања није оперативан захтев. Он служи очувању идентитета странке, али не обавезује њене партнере. У таквом односу НСД може неограничено дуго да тврди да није одустала од свог програма, а да истовремено не предузме ништа што би опстанак у власти довело у питање.

Због тога је потребно раздвојити институционално напредовање представника од политичког положаја заједнице коју представљају. Чињеница да Андрија Мандић обавља функцију председника Скупштине не доказује сама по себи равноправност Срба у Црној Гори. Висока функција појединца може имати симболички значај, али њена политичка вредност зависи од тога да ли је употребљена за промену нормативног и институционалног положаја народа.

Уколико се положај представника побољшава, а кључна питања његових бирача остају нерешена, институционална интеграција појединца постаје замена за колективну равноправност. Систем тада нема обавезу да мења правила и довољно је да одређеним политичарима омогући приступ функцијама, а да њихово присуство у власти представи као доказ да је проблем решен.

Такав модел одговара свим учесницима власти осим бирачима чији захтеви остају без исхода. Коалициони партнери добијају стабилност и гаранцију да спорна питања неће бити постављена као услов. Страначко руководство добија функције и институционални статус. Европски представници добијају политичког саговорника који контролише незадовољство сопственог бирачког тела. Српски бирачи добијају поновљено уверење да њихови циљеви нису заборављени, али без одговора када и на који начин ће бити остварени.

Управо на том месту настаје криза представљања једне бројне заједнице, као што је српска у Црној Гори. Мандић се више не појављује првенствено као политичар који држави саопштава захтеве Срба, већ као политичар који Србима објашњава ограничења државе и приоритете власти. Његова улога променила се од представљања незадовољства ка управљању незадовољством. Циљ више није да се незадовољство претвори у институционалну промену, него да се задржи у границама које не угрожавају постојећи распоред моћи.

Берански скуп био је видљива последица тог процеса. Људи који не очекују да њихово присуство може утицати на политику странке немају разлог да учествују у њеној јавној презентацији. То не значи да су прешли политичким противницима, нити да ће њихово незадовољство аутоматски произвести нову изборну већину. Значи да је ослабила спремност да се страначка политика подржи самим присуством и без захтева за конкретним билансом.

Посебну препреку исправљању тог стања представља однос руководства НСД-а према критици. Уместо расправе о учинку, често се преиспитују мотиви критичара. Неслагање са Мандићевом политиком представља се као напад на српско јединство, а критички став као доказ прикривене сарадње са политичким противницима. На тај начин предмет расправе више нису одлуке, рокови и резултати, већ лојалност председнику странке.

То је поуздан показатељ организационе кризе. Странка са јасним програмом оцењује руководство према степену његовог остварења. Странка персонализована око једног лидера поступа супротно, програм се тумачи и мења у складу са потребама његовог положаја и дневне политике. У првом случају руководство одговара странци. У другом странка служи за одбрану руководства.

НСД се приближила другом моделу. Зато промена на њеном врху више није питање личног односа према Андрији Мандићу, већ питање функционалности политичке организације. Дуготрајно задржавање истог руководства, уз промену политичког курса и изостанак мерљивих резултата, смањује способност странке да коригује сопствену политику. Лидер који је поставио садашњи модел не може уверљиво да предводи његову ревизију, јер би морао да призна да су функције временом постале важније од циљева због којих су освојене.

Оставка Андрије Мандића на страначке и државне функције зато би имала рационално политичко оправдање. Омогућила би НСД-у да провери да ли располаже институционалним капацитетом независним од једног човека, да поново дефинише приоритете и да утврди јасне критеријуме учешћа у власти. Истовремено би омогућила српским бирачима да своје интересе одвоје од каријере било ког појединачног политичара, па био он и Андрија Мандић.

Мандићево повлачење не би само по себи решило кризу српске политике у Црној Гори. Међутим, његов останак онемогућава озбиљан почетак њеног решавања. Док је руководство непроменљиво, свака корекција програма остаје ограничена потребом да се оправдају претходне одлуке. Таква организација није способна за самокритику, већ само за производњу нових објашњења.

У том контексту треба посматрати и Мандићеву изјаву да Јохан Сатлер боље од њега познаје Сињавину. Сама реченица нема посебну политичку тежину. Она, међутим, добро илуструје вредносни оквир у којем признање европског дипломате добија већу јавну пажњу од односа са локалним становништвом. Познавање једне планине постаје политички занимљиво тек када се повеже са представником Европске уније.

Сињавина је простор чији су економски и друштвени значај обликовали сточарство, сезонско издизање и рад генерација локалног становништва. У том свету стадо се мора сачувати, производња организовати, а одлуке доносити у складу са непосредним последицама. Политичком систему у којем се изостанак исхода може годинама представљати као сложена стратегија таква врста одговорности свакако би била корисно искуство.

И поређење са сињавинском маглом може се употребити без сувишне литерарности. Природна магла привремено смањује видљивост. Политичка магла има сложенију функцију и замагљује критеријуме процене. У њој се присуство у власти изједначава са утицајем на власт, функција са резултатом, одлагање са стратегијом, а критика са непријатељством.

Беране је показало да тај систем објашњења има све мању мобилизациону снагу. Скуп од приближно 450 људи, допуњен организованим доласцима из других градова, у средини са снажним српским бирачким телом не може се сматрати доказом политичке обнове. Он је, напротив, показао границе модела у којем се од бирача очекује трајна лојалност, док је руководство ослобођено обавезе да резултате учини мерљивим.

Зато расправа о Андрији Мандићу не треба да се води на нивоу личних симпатија, историјских биографија или страначке дисциплине. Потребно је утврдити једноставан политички биланс да НСД располаже значајним уделом у власти, њен председник обавља једну од највиших државних функција, а основна питања на којима је странка изградила подршку нису решена нити су постављена као обавезујући услов.

Из тог биланса следи закључак да садашње руководство више не представља инструмент промене, већ механизам одржавања постојећег стања. Андрија Мандић не преноси српске захтеве према систему са намером да га измени, него управља очекивањима Срба тако да систем не буде доведен у питање.

Због тога је његово повлачење постало предуслов политичке корекције. Не зато што би једна оставка решила све проблеме, већ зато што без ње НСД не може да утврди да ли још представља политичку вољу својих бирача или само администрира њихово незадовољство.

Владимир Вуковић/Политика