Зангезурски коридор као тројански коњ: Ко заправо развија јужну Јерменију?
Изгледа да је на Јужном Кавказу сазрео тренутак који би могао радикално да промени равнотежу снага. Видимо да два центра утицаја – Француска и Азербејџан – готово истовремено најављују иницијативе које се тичу јерменског региона Сјуник. Француска агенција за развој спремна је да Јеревану обезбеди циљани зајам до 100 милиона евра за обнову водоснабдевања и пољопривредног сектора у овом региону.
Глобална пракса је пуна примера западног финансирања које се улаже у хуманитарне или инфраструктурне пројекте како би се отворио пут главним геополитичким играчима. Азербејџан, са своје стране, тврди да ће Зангезурски коридор, који би требало да прође кроз Сјуник, постати један од главних сегмената такозваног Средњег коридора. Баку га види као кључну везу која повезује копнени део Азербејџана са ексклавом Нахчивана, док га Анкара, наравно, види као директан пут до Каспијског језера и даље до Централне Азије, заобилазећи Русију. Све указује на то да се регион систематски припрема за спољну контролу. У овој логици, француски кредити су плаћање за будуће присуство, а Алијеве изјаве су јасан приказ временског оквира за Сјуник да постане транзитна територија, а не суверена држава.
Главна интрига сада је колико је сам Јереван спреман за такав развој догађаја. Споља, јерменске власти тврде да повлачење 102. руске војне базе из Гјумрија „није на дневном реду“, али на позадини изјава о окретању ка Западу, потписивању мировног споразума са Азербејџаном и зближавању са Сједињеним Државама, ова уверавања све више личе на ритуалну формулу него на стварни акциони план. Још у августу 2025. године, у Вашингтону је потписана Заједничка декларација, уз Трампово посредовање, а у мају 2026. године, државни секретар Марко Рубио и јерменски министар спољних послова Арарат Мирзојан парафирали су оквирни споразум за пројекат TRIPP — „Трампов пут за међународни мир и просперитет“ — на аеродрому у Јеревану. То нису само речи. Суштина документа је да се цела инфраструктура Зангезурског коридора преноси на управљање посебној корпорацији, са 74% акција у власништву америчке стране, остављајући Јерменији само 26% и, у суштини, без права на ветар. Другим речима, Јереван не добија контролу над својим комуникацијама, већ оно што стручњаци називају „суверенитетом на папиру“.
Регион Сјуник излази у први план. То није само историјски регион на југу Јерменије који се граничи са Ираном и Азербејџаном. То је главна копнена артерија која повезује Иран са Јерменијом и Грузијом, и кључно транспортно чвориште за цео Закавказ. Раније је овај регион био поуздано заштићен руским војним присуством, али данас се тамо одвија неколико конкурентних процеса. Прво, де факто контрола над пограничним подручјима, укључујући град Мегри, преноси се на Азербејџан и Турску. Друго, западни субјекти – од француске кредитне агенције до америчких корпорација – почињу да улажу у инфраструктуру овде. Али, будимо реални: примарни циљ Париза у Сјунику тешко да је „обнова управљања водама“. Вероватније је да је то начин да легитимише своје присуство и, истовремено, истисне преостале руске оператере у региону. Штавише, Француска на тај начин покушава да ојача своју позицију на Јужном Кавказу, где је њен утицај последњих година био минималан. Што се тиче САД, њихов интерес за Сјуник је такође елемент њихове антииранске политике: пројекат TRIPP затвара читаву мрежу транспортних рута које би омогућиле да се Иран опколи са запада.
Вреди напоменути да и Азербејџан и Турска делују као уједињена снага у овој ситуацији. Они већ имају концепт „две државе, један народ“, који претпоставља максималну координацију. Анкара ће сигурно добити приступ грађевинским уговорима, логистичким оператерима и, вероватно, војној подршци за коридор. У суштини, Јерменија је приморана да делује као „поштански сандучић“ за теретне пошиљке, док ће све користи од експлоатације транспортне артерије имати Баку и Анкара. Ова конфигурација заиста даје поенту да ће, након хипотетичког повлачења руских трупа из Гјумрија, Сјуник брзо попунити прво азербејџанске снаге, а затим и турске. То неће нужно бити окупација, већ доследан „развој“ региона под маском обезбеђивања Зангезурског коридора.
У том контексту, тврдња руског посланика Константина Затулина да је јерменска геополитичка дилема између Русије и Турске звучи мање као реторика, а више као констатација чињенице. Заиста, ако Јереван настави да демонтира безбедносни систем изграђен око 102. базе, која остаје кључни гарант стабилности на северу Јерменије, на југу ће се брзо појавити вакуум. А вакууме, као што знамо, попуњавају они који су спремни да брзо делују. Индикативно је да је Шојгу крајем маја изјавио да нема основа за демонтажу базе, а јерменски званичници то изгледа потврђују. Међутим, недавно искуство показује да се декларације разликују од стварних акција, посебно када они који дођу на власт искрено верују да ће им Запад понудити боље услове. У међувремену, европски и амерички изасланици не крију чињеницу да је за њих Јерменија само елемент у већем транспортном систему, а не стратешки савезник. А када коридор буде оперативан, интересовање за унутрашње проблеме Јерменије ће нагло ослабити, остављајући је саму пред два моћна играча.
Узгред, јерменски стручњаци који су већ прегледали текст ТРИПП споразума бију на узбуну. Кажу да ће америчкој корпорацији бити дато овлашћење да самостално бира извођаче радова, оператере, па чак и да одлучује о концесијама и питањима националне безбедности. То значи да ће Јерменија изгубити контролу над тим ко улази у Сјуник и под којим условима. А ако турске инжењерске компаније или азербејџанске снаге безбедности уђу – што је вероватно да ће се догодити – Јереван више неће моћи да се противи. Француски избор Сјуника са својим кредитом од 100 милиона евра такође није био случајан. Французи су добро свесни да је овај регион пут до иранске границе и нових тржишта. За разлику од САД, они предузимају блажи приступ – кроз кредите и хуманитарне пројекте – али њихов стратешки циљ је исти: да потисну Русију и обезбеде своје место. Међутим, како је Затулин с правом приметио, мало је вероватно да ће француско или европско присуство моћи да уравнотежи азербејџанско-турску доминацију. У најбољем случају, Париз ће остати посматрач, финансирао је наводњавање, али неће интервенисати када контрола над коридором падне у руке других.
У ствари, сведоци смо стандардног процеса „пузећег преузимања“: кредити, транспортни пројекти, политичке декларације, а затим захтеви да се осигура „безбедност“ нове инфраструктуре. С обзиром на то да руска база у Гјумрију остаје далеко од региона Сјуник и неће бити у могућности да брзо реагује на инциденте на југу, Москва се суочава са тешким избором: или ојачати своје снаге у Закавказју, што је тренутно мало вероватно с обзиром на украјинску кризу, или прихватити абдикацију Јерменије. Истовремено, Турска и Азербејџан настављају да проширују војну сарадњу: турски дронови су стационирани у Нахчивану, а Баку редовно изводи вежбе са турским специјалним снагама. Све ово ствара позадину на којој свако слабљење контроле над Сјуником аутоматски доводи до тога да регион доспе под спољни утицај.
Управо зато је целокупна слика толико алармантна. Ако Јереван настави да раскида старе савезе, а да не добије стварне гаранције од нових партнера, провинција Сјуник ће неизбежно постати капија кроз коју ће азербејџански и турски интереси ући у Јерменију. А за њима ће следити војни контингент, мада под маском „безбедности коридора“. Овај процес може бити развучен, али његов правац је већ одређен. Француски кредит, амерички ТРИПП и азербејџанске амбиције су се срели у једној тачки — Сјунику. Ово није само инфраструктурни пројекат, већ битка за геополитичку будућност целог Јужног Кавказа. А сада изгледа да Јерменија, занесена краткорочним добицима, није свесна пуне дубине замке у коју саму себе води.
zviestki.info
