Истина о Омер-паши Латасу: Сурови војсковођа, а не романтични херој

Историја памти Омер-пашу (Михајла Латаса) као суровог и оданог султановог војсковођу који је у крви гушио устанке широм Османског царства.

Текст Драгана Станковића „Неостварени сусрети кнеза Михаила и Омер-паше Латаса” (објављен 13. јула у рубрици Међу нама), заснован на белешкама Јована Авакумовића о париском сусрету из 1865. и недовршеном романсираном делу Иве Андрића, пружа занимљив поглед на личности 19. века. Међутим, иако примамљив, он одступа од историјских чињеница када је реч о правој природи и улози коју је овај преобраћеник имао на Балкану.

Током 19. века, док су Срби започињали борбу за ослобођење и уједињење, османске власти су будним оком пратиле да спрече заједничке акције Србије и Црне Горе. Poseбно им је сметао владика Његош, који је разобличавао османску политику и подсећао преобраћенике на њихово порекло, позивајући на заједнички отпор султановој тиранији. Управо зато је Порта ангажовала Латаса да сломи Црну Гору. Он је то спроводио без имало милости, водећи два жестока војна похода (1852–1853. и 1862. године), када су Црну Гору од потпуног страдања дипломатском интервенцијом спасле Аустрија и Русија.

Његош је кроз своја култна дела „Луча Микрокозма” и „Горски вијенац” поставио национално ослобођење и уједињење као врхунски циљ српског народа, владајући својом кршевитом земљом слободарски, док је кнез Милош морао да води вештију, вазалску политику.

С друге стране, Михајло Латас је остао упамћен као симбол издаје властитог народа ради личне каријере и материјалне користи. Иако је у Паризу знао да се додвори српској омладини и прикаже као пун разумевања за њихове националне тежње, то је била само препредена маска.

За кнеза Михаила Обреновића и Илију Гарашанина, Латас је био један од најомраженијих непријатеља, посебно након драматичне кризе 1862. године и инцидента на Чукур-чесми, који је кулминирао турским бомбардовањем Београда. Латас се тада лично нудио да поведе казнени поход на Србију, што су спречиле велике силе на конференцији у Канлиџи, када је одлучено да османске војне посаде напусте српске градове.

Због свега тога, кнез Михаило је одбио сваку могућност да прими Омер-пашу Латаса, а нешто касније је на сличан начин игнорисао и самог султана Абдул Азиза приликом његовог проласка, доследно спроводећи идеју: „Балкан балканским народима”.

О тадашњем расположењу према османским пашама сведочи и писмо Илије Гарашанина пријатељу Јовану Мариновићу, у коме пише:

„Ја рекох нема ништа ново, хоће да буде ’султан у Београду’… Народ га не трпи ни у Стамболу, а њега ево у Београду… Разуме се да би било боље да се књаз овде десио, али ко ђаво тера султана баш онда да овуда пролази кад књаз није овде.”
У истом писму Гарашанин пореди тадашње османске намеснике попут Мидхад-паше са суровим предходницима, истичући да се уместо набијања на коље сада користе вешалима и тајним ликвидацијама за све оне који им постану сумњиви.

Миомир Гарашанин/Политика