Мина Караџић: Најобразованија жена свог доба која је чувала наслеђе свог оца

Мина Караџић била је изузетно образована, креативна, талентована и сензибилна личност. Као храбра млада жена, појавила се у српској народној ношњи на Бечком балу, где је заиграла коло и задивила аустријску господу. Са истом страшћу писала је стихове и преводила српске народне приповетке и песме на немачки језик. Њена сачувана писма и дневнички записи детаљно осликавају њену изузетну личност, док се у српској ликовној уметности истиче као једна од првих српских сликарки, која је своју вештину усавршавала у тада најбољим бечким атељеима.

Њен отац, Вук Караџић, желео је да јој пружи најбоље могуће образовање. Мина је одлично говорила француски и италијански, док је српски језик почела предано да изучава тек са петнаест година. Иако је била веома музикална, Вукова жеља да учи да свира клавир код најбољих бечких учитеља није се остварила због недостатка финансијских средстава. Кроз живот је прошла са много туге и самоће, упркос томе што је била окружена бројним удварачима и поштоваоцима.

Вуков дом био је средиште најумнијих људи тог доба, а његови кореспонденти биле су најзначајније личности европске културе. У самом центру свих тих дешавања налазила се Мина — очева миљеница, али и миљеница свих породичних гостију. Била је очева десна рука, секретар, преводилац, пратилац на путовањима и дубоки познавалац његовог рада. Писала је и о односима у породици, пружајући податке о Вуковом односу према деци, приликама у којима су живели, као и о догађајима који су обележили српску књижевност. Највећу нежност и бригу показивала је према брату Димитрију, коме је слала свој портрет и упућивала речи пуне љубави и подршке.

Димитрије Караџић, иако један од најшколованијих српских официра, због наклоности ка пићу и коцки проћердао је очево наследство. Пре него што је као добровољац отишао у српско-турске ратове да се искупи, Мина му је у писмима упућивала молибде да не буде сам себи непријатељ. Из њених записа сазнаје се и то да је бечка влада, месец дана након Вукове смрти, наложила израду његове бисте за омладину у Новом Саду, а Мина је активно учествовала у обезбеђивању Вуковог кућног огртача који је уметнику служио као модел.

Миндин породични живот био је обележен трагедијама. Првобитно се верила за руског лекара Флора Огњева, али је веридба раскинута 1847. године због недостатка средстава за живот у Москви. Иако је Вук за зета прижељкивао Имбра Ткалка, Мину је 1856. године запросио Алекса Вукомановић, професор Лицеја у Београду. Венчали су се у мају 1858. године у Саборној цркви, када је Мина због љубави прешла у православље и добила име Милица. Због мужевљеве болести и губитка вида путовала је са њим на лечење и прикупљала новац, а годину дана касније родила је сина Јанка. Међутим, само неколико месеци после рођења сина, Алекса умире.

Ово је био почетак њене велике личне драме. Почетком шездесетих година одбила је место управнице Више женске школе у Београду јер није могла да напусти болесну мајку Ану у Бечу. Пет година после супруга умире јој и отац Вук, који се пред смрт са чежњом присећао воде са ловћенског извора. Након тога, брат Димитрије продаје и троши породично имање у Тршићу, остављајући Мину да се сама брине о мајци и сину. Када јој је дванаест година касније умрла и мајка, убрзо стиже и најтежи ударац — у српско-турском рату на Кавказу гине њен млади син, руски официр Јанко Вукомановић. Након ове трагедије Мина се потпуно повлачи у самоћу, очајнички покушавајући да сачува последње успомене и медаље свог сина, пише Импулспортал.

Сликарство је било њена велика љубав. Ранке и бидермајер стил обележили су њене ране радове, као што су аутопортрет и портрет брата Димитрија. У делима попут Старац дуге косе и Девојчица са црвеном марамом јасно се види прелаз са цртања на права сликарска решења кроз употребу топлих боја и ваздушастих мрља. Волела је да слика физиономије Босанаца и Црногораца, док је слика Девојка са виновом лозом постала симбол хедонистичке радости. Добијала је инспирацију и у народној традицији, па је тако насликала две слике Марка Краљевића. Сликарски занат учила је код Фридриха Зилхера у Бечу, крећући се од грађанског класицизма ка романтизму, али су је сурове породичне трагедије на крају наведене да заувек напусти кичицу.

Њен преводилачки и књижевни рад оставио је дубок траг. Од 1845. године преводила је народне песме и слала их Јакову Гриму, а 1854. у Берлину је објављена њена збирка преведених народних приповедака са 1200 пословица, посвећена кнегињи Јулији. Посећивала је браћу Грим и историчара Леополда Ранкеа у Немачкој, забележивши у писмима своје утиске о њиховом дому и породицама.

На подстицај кнеза Михаила 1850. године, током путовања по Србији са енглеском списатељицом Лујзом Кар, настао је њен путопис Неколико дана по Србији. Написала је и вредан чланак о Бранку Радичевићу. Поред тога, Мина је водила чувени Споменар у који су се од 1849. године уписивали многи знаменити савременици. Управо ту је Бранко Радичевић на Бадњи дан 1849. године записао песму Pevam danju, pevam noću посвећену управо њој, због чега се о њиховој љубави до данас нагађа.

Након очеве смрти постала је стуб породице и посветила се сређивању његове обимне заоставштине и преписке, настављајући да објављује Вукова дела. Тек 1884. године српска влада је од ње откупила право прештампавања Вукових дела за доживотну ренту. Мина Караџић умрла је у Бечу, у самоћи. Њени посмртни остаци су касније пренети у Београд, а након прекопавања старог ташмајданског гробља, кости ове велике породице пренесене су у Савинац код Горњег Милановца, поред реке Дичине, где и данас почивају.

Компас инфо