Ово је за многе шок: Потврда да је Србија изабрала прави спољнополитички курс стиже из Брисела!

Што је држава данас мање усклађена са Европском унијом, то је јача,успешнија и према себи одговорнија у новој геополитичкој подели карата у свету. Такве су глобалне позиције: Уколико земља добија похвале, зелено светло, тапшање по рамену и позитивне извештаје из Брисела, то је готово сигуран знак да је загазила на историјску странпутицу.

И обрнуто, уколико се држави успорава и кочи пут на европским интеграцијама, уколико добија пацке, уцене, јавне претње, негативне резолуције и декларације, то је практично најбоље признање да она све самосталније гази по уској али јединој правој спољнополитичкој стази између светских сцила и харидби.

Све је обрнуто..

Конкретно, има ли већег оксиморона него кад фарсични бриселски медиокритети одлазећег поретка, од Пицуле до Каје Калас, саопште Србији да није успешна на путу ка ЕУ јер није увела санкције Руској Федерацији.

А истовремено, канцелар Немачке Фридрих Мерц признаје ове недеље на отвореној сцени да његова земља без руског гаса улази у дугорочну економску кризу.

Има ли страшнијег цинизма, него кад се Србији, у јаловим бриселским папирчинама, замера због све бољих политичких и економских односа са Кином.

А истовремено, пола Европе стоји у реду за аудијенцију у Пекингу, користе сваку шансу да се огребу о најснажније нарастајућу економију на планети Земљи, а и председник Америке Доналд Трамп управо најављује историјски сусрет са Сијем 24. септембра у САД.

Има ли већег лудила него што се, како су више пута открили званичници Србије, све гласније и нервозније чују замерке из Европе јер Београд развија све боље односе чак и на Западу – са администрацијом у Вашингтону што би могло да ескалира и развојем стратешког дијалога Србије и САД (колико год сумњамо и у добронамерне мотиве Америке).

А истовремено, без обзира што у себи, и у суштини, европски прваци не подносе председника Америке и није им по вољи идеолошки, вредносни и спољнополитички заокрет Вашингтона у овом мандату, и даље пезе пред Великим Братом непрекидно доказујући своју улогу послушних вазала.

Има ли језивијег цинизма, него кад ти ЕУ као „највећи мировни пројекат“, тражи да уђеш у ратни брод против Русије, да се придружиш некој монструозној антируској „Коалицији вољних“ и да потписујеш надреалне европско-украјинске декларације против Москве, што је све Србија одбила.

А истовремено, исте те европске снаге оптужују Београд да дестабилизује регион, док годинама газе Републику Српску, жмуре над етничким чишћењем на Косову и Метохији и над страшним и координираним нападом на Српску православну цркву од Словеније до јужне српске покрајине.

Ех, а како би нас похвалили…

Када се све сагледа, нема данас већег успеха за једну државу на „европском путу“, него да јој тај пут буде успорен, спутан и закочен.
Управо је то, у садашњој замршеној бици глобалних сила и током тектонског померања најјачих полуга утицаја, сигуран и поуздан знак да за Србију има наде.

У противном, Србија би, да је прихватила неонацистичке вредности актуелне Европе, да је признала Косово, да је залепила геноцидни жиг Републици Српској, да је ушла у НАТО и послала војнике на Москву – добила све похвале, аплаузе, признања и најслаткоречивије извештаје из Брисела (иако нас ни тада не би примили у чланство).

Да је закорачила у тај мрачни амбис самоуништења, чекали би је нови кластери, поглавља, похвалнице и признања за врхунске демократске слободе и вредности и за бриљантна европска опредељења.

Па ви сад видите!

Предраг Васиљевић/Спутњик