Владимир Вучковић: Петко Илић Нагорички

Историјске области, Стара Србија и права Македонија, постојале су у политичким плановима малих балканских држава, али и великих европских сила од средине 19. века, па до краја Великог рата. Србија је после Берлинског конгреса, 1878. године била принуђена да се окрене Југу и на такав начин спозна своје праве државне и националне интересе.

На простору Европске Турске који је обухватао и Стару Србију (Од Пљеваља, преко Призрена до Демир Капије и долине Струме) и праве Македоније (од Демир Капије, па до испод Солуна) сукобљавали су се важни интереси великих сила – Русије (стара идеја Велике Бугарске која се простирала и на Стару Србију и праву Македонију), Аустроугарске (Солун као крајњи циљ, али преко БиХ, Новопазарског санџака, Косова, Метохије и Албаније) и Велике Британије (одржавање Турске у тадашњим границама).

Срби у Старој Србији су прибегли одбрани кроз четовање због тешких невоља. Није то било из стратешких разлога, како је то чинила Бугарска под заштитом Русије која је и помогла при оснивању ВМРО. Многи виђенији Срби су страдали, а то се бескрајно настављало и претило потпуном нестајању (кроз убиства и бугаризацију).

Међу Србима који су се организовали било је учених људи, свештеника, учитеља и официра, али и обичних храбрих, искрених и способних младића. Један од њих је и војвода Муса или Кузун комита – Јагње комита, како су га звали Турци.

Петко Илић је рођен у Старом Нагоричану, недалеко од Куманова, 1886. године. Веома млад је почео са четовањем, тако да се о његовом детињству мало зна. Учитељ му је био познати војвода Јован Станојковић Довезенски из села Довезена код Куманова. Петко је ступио у четничку организацију 1902. године и учествовао у Илинденском устанку 1903. године. Српске чете су најпре прихватиле учешће у устанку, али су одустале од даљих борби када се сазнало да је то чисто бугарско дело са јединим циљем припајања Македоније Бугарској.

Петко Илић је био физички слаб и сувоњав, па су дуго одбијали да га приме, пошто су чете биле састављене од прекаљених и спремних српских бораца. Као млад момак, успео је да се убаци код Нацета Велешанца. Ова чета је неславно завршила. Уништена је од бугарске организације ВМРО.

Наце Велешанац није добро проценио или није имао довољно података, па је чету одвео у бугарско егзархијско село Рудник, где је и страдала. Поубијани су сви из чете на челу са Велешанцем. Петко Илић је заробљен. Као веома младог, нису га убили, већ спровели у Софију на преваспитање, сматрајући да је као Бугарин заведен од српске пропаганде.

Бугарски војвода из ВМРО, Крста Лазаров пише да је чету Нацета Велешанца уништио Стеван Димитров са својом четом и то у Башином селу, а не у Руднику.

Непознат је разлог због кога је Крста Лазаров изнео ове нетачне податке.

Истина је на сасвим другој страни.

Један од најпознатијих Срба тога краја, Вељко Мандарчевић био је српски четнички војвода на Скопској Црној Гори. Под утицајем бугарског војводе Боби Стојчева из ВМРО, као и новца који је добио из Софије, Мандарчевић је прешао на бугарску страну и променио име у Велко Мандарчев. Постао је војвода ВМРО за Кумановски крај и Скопску Црну Гору.

Боби Стојчев и Вељко Мандарчевић (Велко Мандарчев) су на Преображење, 6. августа 1904. године разоружали чету Нацета Велешанца. Успели су да преваре Нацета преко Велка Мандарчева који се представљао као Србин који има часне намере. Тада су побијени сви српски четници, осим Петка Илића.

Пошто га је Мандарчевић (Мандарчев) познавао одраније, сматрао је да због младости може бити преваспитан у бугарском духу и враћен на Скопску Црну Гору као бугарски војвода. Можда је то могло са неким другим, слабијим, али не и са Нагоричким.

Петко Илић је успео да побегне из Бугарске и домогне се Врања. Вратио се у Нагоричане и прикључио чети Павла Младеновића, познатијег као војвода Чича. Са овом четом, Петко је учествовао у бици на Челопеку, месту близу Нагоричана. Битка се одиграла 29. априла 1905. године и била је једна од највећих победа српских чета над регуларном турском војском и албанским башибозуком (албанске добровољачке скупине, састављене од локалног становништва које иду у борбу само због пљачке).

После битке, Павле Младеновић је прешао у Србију, а Петко Илић је остао са мало четника на Козјаку (Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коца Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, Костадин Кучкаревски и Денко Кумановче). Пронашла их je их регуларна турска војска са албанским башибозуком.

Битка на Китки је у народном предању остала различито упамћена. По једној верзији, борба је трајала скоро цео дан, све док Петковој чети није нестало муниције. Поломили су пушке да не би пале у руке Турцима, (посебно је албански башибозук волео пушке српских четника). Петко и Јован Стевановић из Јачинца су пуцали један у другога. Петко је рањен у бутину, а једини четник који је остао жив био је Костадин Кучкаревски. Петко је покушао да се склони, а Костадин је убио тројицу турска војника.

Идуће ноћи, Петко је пребачен у Врање на лечење.

По другој верзији, сви су се загрлили, а у средину је бомбу активирао Денко Кумановче. Зна се да је борбу преживео потоњи војвода Коца Јанковић.

По трећој верзији, Петко је пре битке на Китки постао војвода и она се одиграла после битке на Челопеку (априла 1905). Коста Пећанац је Петка звао Млади Синђелић, због ове активиране бомбе у четничком колу. У српским крајевима, Жеглигову и Скопској Црној Гори живи спомен на ову битку. Тешко рањеног Петка, пронашла је Мара из села Кучкова, од народа називана „војвода Мара Кучковка“, најпознатија жена у четничкој организацији тога краја. Она га је однела код др Михајла Шушкаловића који му је пружио прву помоћ, а онда га пребацио у Врање. Колико су легенде ишле далеко, може се видети и по причи како је Петко Илић погинуо, одржан му је четрдесетодневни парастос, на који се лично појавио.

Све ово је само приближно историјској истини. Треба разликовати две битке на Китки. Прву је водила осмочлана чета Петка Илића априла 1905. године, а шири сукоби на Китки, Петралици и Козјаку били су 31. маја 1905. године. Ова друга битка је била озбиљнија акција турских снага и албанског башибозука са циљем уништења српских чета, које су водили Павле Младеновић и Јован Довезенски. Ове искусне војводе успели су да извуку своје људе из обруча. Петко Илић је учествовао и у овом другом сукобу на Китки.

После опоравка, Петко се враћа четовању у свом крају. Звање војводе добио је новембра 1906. године и то за простор Скопске Црне Горе. Планирано је и да буде веза између два горска штаба. Брзо је постао популаран. Скроман, храбар, добар организатор, уживао је поверење, како становништва, тако и четника осталих чета, чак и неких турских чиновника.

Срби су га ословљавали са Господине војводо, а због лепоте Мома војвода. Водио је рачуна о моралу својих четника, али и становништва. Посебно је тешким казнама кажњавао силовања. Увео је 25 батина за чланове српских породица жена које силују Бугари и Арнаути, зато што их нису чували.

Конспиративно име у четничкој организацији било му је и војвода Муса.

Петко је имао смисла и за ширење националне свести, просвете и културе међу српским становништвом. Природно интелигентан, брзо је уочио да су просвета и култура најмоћније за очување националног идентитета. Из Србије је доносио књиге и делио их учитељима и свештеницима. У селима где је бугарска пропаганда била јака држао је говоре у којима је објашњавао да је Србија њихова матица, да су они хришћани, али и Срби. Сваки говор је завршавао речима о скором ослобођењу.

Једна од најпознатијих битака српских чета против бугарског ВМРО одиграла се 9. јуна 1907. године на Дренову. Јован Грковић Гапон који је написао и компоновао песму Спремте се спремте је 1909. године у Београду на скупу Срба из Старе Србије и Македоније поменуо и Петка Илића као учесника ове битке. Гапон је био учесник борби у Дренову.

Почетком 1908. године, Петка Илића помиње и Василије Трбић у припремама за напад на село Сопиште код Скопља. Заузели су га Бугари после злочина који су извршили над Србима овог села. Василије Трбић и Сава Грмија су требали да нападну са једне, а Петко Илић са друге стране, преко Вардара. Покушај су осујетиле турске снаге.

После Младотурске револуције 1908. године, српске чете су се предавале у Скопљу. Петка Илића је Турцима представио српски конзул у Скопљу, Живојин Балугџић и то као шефа Горског штаба српских прековардарских чета. Он то никада није био, већ је командовао четама у Скопској Црној Гори. Ниски раст и поприлична младост војводе Петка, запањили су Турке, који су га одмах назвали Кузун – Јагње комита.

На почетку сарадње са Младотурцима, видело се да то није ишло како треба. Српске чете су предавале оружје у Скопљу, док су Бугари и Грци у Солуну и Велесу слободно носили оружје. Због тога је Србима враћено оружје. Петко Илић је био члан петочлане делегације која је 20. август 1908. године преговарала са Младотурцима у Солуну (Петко, Бабунски, Глигор, Трбић и Коца Јанковић из Дреновца). Закључено је пријатељство два народа – српског и турског и завршен је процес легализације српских чета.

Петко Илић се вратио у Старо Нагоричане, оженио се Достаном и покушао да води миран породични живот. Младотурци су наставили са притисцима на Србе, а Бугари нису ни престајали са малтретирањем српског становништва. Због свега тога, Петко је обновио четовање 1910. године.

Подаци о његовој смрти, такође су на нивоу мита.

По једној историјској верзији, војвода Петко је у пролеће 1912. године дошао у село Страцин. То место је тада било упориште Бугара. Отпочела је борба и Петко је, наводно, покушао да уђе у кућу неког домаћина. Он се закључао у подруму, одакле је из пушке опалио у Петка Илића. Војвода је погинуо и одмах је сахрањен на Козјаку.

„Сараните ме поред границу, да гледам чете како проодив“, позната је његова реченица на самрти.

Истина је, међутим, да је сахрањен у порти манастира Св. Пантелејмона у Лепчинцу.

О његовој смрти, такође нема недоумица. Петко Илић је кренуо ка Страцину 4. марта 1912. године, пошто је чуо да се тамо улогорила бугарска чета. Имао је идеју да заузме село, бугарско упориште и тако обрадује војводу Вука, шефа Горског штаба. Село је већински било српско, али су га бугарске комите заузели и држали, тероришући Србе. Преко српског првака Митка Миленковића, Петко је повратио махале, осим једне у којој су се утврдили Бугари. У борби за ту махалу, Петко је тешко рањен и од тога је умро.

Посмртни остаци су из манастира Лепчинце пренети 1923. године у Старо Нагоричане. Десет година касније (1933), подигнут му је споменик, освештан 1937. године.

Бугари су поново окупирали Стару Србију и Македонију 1941. године, тада као савезници нациста и Хитлера. Покушали су да сруше споменик Петку Илићу, тако што су га минирали. Део се обрушио и убио једног бугарског војника.

После Другог светског рата, комунисти су кренули са реализацијом идеја са Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену из 1928. године, који је познат по радикалним политичким ставовима о националном питању. То је значило стварање Републике Македоније у оквиру Југославије. Нова творевина је настала на идеологији КПЈ која је на том простору од свога настанка сарађивала са Бугарима из ВМРО.

Забрањено је помињање српског имена, а камоли обнова споменика Петку Илићу.

Ништа није промењено ни касније, добијањем државности Мекедоније. Верује се да је успела заједничка комунистичко-бугарска пропаганда да се народ око Вардара убеди да Срби тамо нису ни постојали и да су окупирали ту област 1912. године. Оно што је било поражавајуће је и однос Србије према томе. Као да се радило о некој области на другом континенту. У последње време постоје мали помаци. У космополитском Београду, Петко Илић је добио улицу и то на Врачару. Додуше, много пре њега, улицу је имао и Гоце Делчев, вођа бугарске терористичке организације ВМРО, чији је један од циљева био и поништавање свега српског у Старој Србији и правој Македонији (Георги Николов Делчев, Бугарин из Кукуша, вођа једног крила ВМРО које се залагало за аутономију Македоније и Тракије и њихово присаједињење Бугарској по моделу Источне Румелије из 1885. године).

Живот и страдање војводе Петка Илића Нагоричког је симбол борбе за тадашње српско национално ослобођење и уједињење са Краљевином Србијом. Значајно је и то што је његова личност била поприлично свестрана. Још као млад, схватио је да се идентитет једног народа брани и чува културом, просветом, вером и духовношћу, а тек на крају оружаном борбом. Због заслуга које је несебично учинио Отаџбини, Петко Илић Нагорички помињаће се док постоји српско национално биће.

Владимир Вучковић/Компас инфо