Илија Петровић:Чудовишна “милосрдност”

Текст који, под насловом “Геноцид над Србима као природна појава”, следи неколиким уводним редовима, послат 20. јула 2026. године на електронске адресе председника Скупштине, Републике, Владе и Уставног суда и министра спољних послова Републике Србије, уз поруку да “ако и ви мислите да је крајње време за предузимање неких одбрамбених мера вербалне природе, ево вам, у прилогу, материјала “к славном дјелу”, писан је са не малим резервама према “државном” уверавању да “Чути људе, слушати грађане, то је наш императив!”

Рачунао сам: Можда ће ми бар неки од петоро прималаца јавити шта је од примљеног чуо или одслушао – ако не одмах а оно до Илина дне – после чега бих се са собом договорио шта даље са текстом да радим.

И било би тако да се наредног дана, на порталу “Васељенска ТВ” (преузет од “Искре”) није појавио текст “Антидемонизација: Чудовишност ‘српских злочина’ 90-тих” – тематски сличан. Па рекох – нека се и овај у наставку нађе пред јавношћу.

Геноцид над Србима као природна појава

Милорад Додик, независни социјалдемократски политичар и политиколог, уверава нас “да је међународна кампања у Њујорку под називом    ‘Упознајте српско страдање’ део укупног напора српског народа да свету представи чињенице (курзив ИП), а не ‘своје истине’. Историјска је чињеница да је Србима било забрањено да представе своје страдање или су, када би то и успели, други од тога окретали главу… Данас је ситуација другачија и у самим Сједињеним Америчким Државама где је… основни наратив заштита хришћанских вредности у свету и борба за очување хришћанства. Указао је… да је створен наратив према којем су Срби на крају грађанског рата у БиХ представљени као народ који је побио 300.000 муслимана и силовао 60.000 муслиманских жена.

– Сада сви знају да је то лаж – поручио је Додик”.

Лаж или нова заблуда – питање је сад јер се Додик зауставља на “наративним” беспослицама о грађанском рату у Босни и Херцеговини и америчком труду да заштити хришћанске вредности у свету.

Оно прво – да је рат у Босни и Херцеговини (и Хрватској, наравно, јер су Срби тамо били из Устава “избрисани” као конститутивни народ, податак утолико забавнији што хрватски Сабор ових дана предлаже резолуцију којом указује да “хрватски народ у Босни и Херцеговини у постојећим уставним оквирима и политичким околностима не остварује у потпуности своју Уставом зајамчену конститутивност, нити се може сматрати равноправним са остала два конститутивна народа”) био грађански а не верски – изрекао је јер није био “на часу” кад је папа Јован Павле Други, Пољак Војтила, средином августа 1992. године позвао снаге Западноевропске уније и Северноатлантског савеза познатијег као НАТО, да против босанских Срба поведу крсташки рат. Ништа ново јер је Ватикан “већ више од годину дана водио кампању… против српског експанзионизма” додељујући Хрватима предводничку улогу у томе и јасно стављајући “до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље”. Све у истој равни са “науком” папе Јована Осмог (872-882) који 879. године, у време кад је Методије (815?-885) “развио свој мисионарски рад”, пише моравском кнезу Сватоплуку (830-894) и тражи од њега да Методија пошаље у Рим, јер “друкчије учи, но што је био обећао”.

Истовремено, папа пише и Методију и, уз позив да дође у Рим, “пребацује му употребу словенског језика, кога му је забранио”. Дода ли се томе да је Ватикан 1059. године прогласио србску ћирилицу “ђавољим писмом”, постаје јасније да је све то чињено    циљем да се Србима, творцима људске цивилизације, затре духовност, што би водило њиховом биолошком нестанку.

Оним другим, “наративом” о америчкој заштити хришћанских вредности у свету, могло би бити да Додик правда америчку агресију на Иран, али је сасвим извесно да “међународна кампања у Њујорку под називом ‘Упознајте српско страдање’ као део укупног напора српског народа да свету представи чињенице”, није свету ни желела ни смела – из “гостујућих” разлога – представити чињеницу да је ранији амерички председник Бил Клинтон (1946) нудио Алији Изетбеговићу (1925-2003) “да четници уђу у Сребреницу, изврше покољ 5.000 Муслимана и биће војна интервенција НАТО снага у цијелој Босни и Херцеговини”.

Можда у непосредној вези са тим, Савез Срба из региона предложио је “да Србија оснује Међународну комисију за истраживање страдања Срба и Бошњака у сребреничкој регији од 1992. до 1995. године, која би “имала за циљ да се на објективан и непристрасан начин утврди истина о Сребреници”. Учинио је то заборављајући неспорну истину да су Срби, у исто то време, не само у Подрињу, били изложени геноцидним поступцима своје западне “браће” римскога и исламског закона. Што је још чудније, ни у примисли му није било да помене геноцидне радње њихових предака током двају светских ратова, нарочито онога Другог, током ратова по броЗЛОвским републикама Хрватској (1990-1995) и Босни и Херцеговини (1992-1995), као и комунистичке броЗЛОвско-арбанашке геноцидне радње по Косову и Метохији (1945-2026).

Тај предлог утолико је бесмисленији што се Србији још није дало да, у својој надлежности, неке од тих поступака оцени као нељудске и геноцидне. Лепа прилика да то учини, пропуштена је кад је Скупштина Републике Србије одбила да, пре нешто више од четири године, на дневни ред стави Смиљину резолуцију о усташком геноциду над србским народом.

Не би ли се Држави Србији као институцији    омогућило да “са плећа” скине терет, предлажем Скупштини Републике Србије да донесе “скупну”

РЕЗОЛУЦИЈУ
о хрватском геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима
у Независној Држави Хрватској 1941-1945.
и Србима у броЗЛОвској Хрватској 1991-1995,
о хрватском и муслиманском геноциду
над Србима у броЗЛОвској Босни и Херцеговини,
о арбанашком геноциду над Србима са Косова и Метохије
и о геноцидној агресији на Србију 1999. године
окончаној америчком окупацијом Косова и Метохије

Према подацима садржаним у етнографској карти Аустријског царства, коју је 1845. приредио и наредне године објавио Хајнрих Бенхаус (1797-1884), његов главни картограф, на простору данашње Хрватске живело је 2,643.000 Срба и 836.000) Хрвата.

Године 1991, у Хрватској је живело 3,736.356 Хрвата и 581.663 Србина , да би се тридесет година касније, број Хрвата повећао на 3,874.321 а број Срба свео на 186.633.

Понајвише је то последица већ наведене ватиканске “науке” дефинисане налогом хрватскога католичког конгреса из септембра 1900. да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско а све што је хрватско мора бити католичко – чему су свој геноцидни допринос пружали:

Током Великог рата (1914-1918) – у коме је, по процени, Србија изгубила 1,245.000 људи…

– Аустроугарска, у чијем је саставу Хрватска постојала;

– Ватикан, кроз жалопојку папе Пија Десетог, исказану јула 1914. године, “зашто је Аустро-Угарска пропуштала… због њезиног опстанка, да уклони из свога склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”, образложену “мишљу” његовог наследника Бенедикта Петнаестог да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”;

– Немачка и Бугарска.

Током Другог светског рата (1941-1945) – у коме је, према саопштењу Србске православне цркве, датом по окончању ратних дејстава, број Срба смањен за око 2,400.000…

– Нацистичка Немачка чији високи званичници сведоче да су Хрвати до јесени 1941. побили свих 200.000 Срба, те да је “до краја 1943, године број убијених Срба у Хрватској био око 750 000” – због чега је амерички председник Франклин Рузвелт у разговору са британским министром спољних послова Антонијем Идном, 15. марта 1943, предлагао да се Хрвати ставе под старатељство јер је то народ неспособан да делује разумно;

– Енглеска (која је половином новембра 1943. “наговорила” краља Петра Другог Карађорђевића да поништи закон о забрани Комунистичке партије, да би две недеље касније, Винстон Черчил, по договору са Стаљином, ликвидирао руководство Краљевине Југославије, у своје окриље прихватио партизанског, комуноусташког команданта броЗЛА, што је “изродило” чињеницу да је регуларна Југословенска војска у Отаџбини, састављена од 70.000 до 80.000 четника, окарактерисана као колаборационисти и издајници) и, као стварни извршиоци геноцидних радњи над србским народом;

– “Вођство Хрватског народног Усташког покрета и вођство Комунистичке странке у Краљевини Југославији” (испуњавајући споразум из 1935. да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно” -, чиме су и једни и други, и комунисти и усташе, стекли “право” да се, по броЗЛОвом наређењу издатом средином јесени 1944. године, у Србији морају “понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”) – , с тим што је од 1945. до 1950. године тај број увећан за 586.000;

в. Током деведесетих година 20. века, када је побијен или нестао неодређено велик број Срба (само у усташким војним акцијама “Бљесак” и “Олуја” најмање 2.596) и када их је из Хрватске и Србске Крајине прогнано или избегло око 800.000…

– Хрватске уставне промене из 1990, усмерене на брисање србског народа као конститутивног и остварење оног закључка хрватског католичког конгреса одржаног септембра 1900. да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско а све хрватско да буде римокатоличко, принудиле су крајишке Србе на отпор, не би ли сачували живе главе и свој завичај, србски. Није им у томе помогао мировни план Сајруса Венса, ранијег америчког државног секретара (по изаслању Генералног секретара Уједињених нација) – не због хрватске војне премоћи, већ искључиво благодарећи “логистичкој” подршци антицивилизацијског фашикратског Запада, у виду Резолуције 757 Савета безбедности (органа “задуженог” да Резолуцијом 721 “отвори пролаз” Венсовом плану), којом су, крајем маја 1992, године, уведене санкције Савезној Републици Југославији као једном од гараната Венсовог плана: потпун међународни економски ембарго, забрана трговине и платног промета са њом, забрана ваздухопловног саобраћаја, забрана екипног и појединачног учешћа на међународним спортским такмичењима, суспензија научне и техничке сарадње – био јој је допуштен “само” железнички саобраћај преко Атлантика или северно-јужног пола! Годину дана касније, редовни извештај генералног секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија Савету безбедности, казује да је хрватска власт, од 1990. до 18. марта 1993. године, из Дубровника, Загреба, Осека, Карловца, Задра, Шибеника и још неких градова прогнала 251.000 Срба у Србску Крајину и Југославију и непознат број у друге државе.

Према подацима крајишког “Отаџбинског фронта” из Новог Сада, саопштеним на годишњој скупштини 29. септембра 2023. године, у обновљеној “неовисној” Хрватској, само у Карловцу, Осеку, Спљету и Дубровнику, остало је без станарског права преко 35.000 србских породица. У хрватским војним и полицијским акцијама “Бљесак” и “Олуја” убијено је и нестало 2.596 Срба, од којих 579 жена и 21 дете, а током рата (1991-1995), како је то пре више од четврт века саопштио Слободан Јарчевић (1942-2020), крајишки ратни министар спољних послова, из Србске Крајине и Хрватске избегло је и прогнано око 800.000 Срба (барем три четвртине њих нашло је уточиште у Србској или Србији). Спасавајући децу, Крајишници су старе и немоћне оставили на милост и немилост неоусташкој “уљудби”. Уништено је и спаљено преко 24.000 сеоских домаћинстава а још толико је оштећено, уништено је 13.000 привредних објеката и 182 пољопривредне задруге, 400.000 пољопривредних машина, 64.000 моторних возила, 24.000 бунара, 980.000 грла крупне стоке, 120.000 кошница. У пет епархија Србске православне цркве уништено је 130 православних храмова, а још 160 их је тешко оштећено.

Уништена је богата архивска и музеолошка грађа о србском бивствовању на просторима броЗЛОвске Хрватске, опустошене су србске школе и библиотеке са припадајућим књижним фондовима и ћириличким и латиничким, нестали су бројни топоними који сведоче о њиховој србској природи. (Хрватски Хелсиншки одбор за људска права тврди да је током “Олује” погинуло 677 цивила, а у више наврата оптужио је хрватске снаге да су тада починиле злочине над србским становништвом). Документационо-информативни центар “Веритас” из Београда у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Колико је Срба стварно протерано, и из Србске Крајине и из Хрватске – скоро да је немогуће установити, али и званичне статистике казују да се та цифра креће око 800.000. Влада Србске Крајине у прогонству тврди да је само током “Олује” прогнано око 300.000 Срба, хрватски министар спољних послова Мате Гранић известио је (1992) генералног секретара Уједињених нација да их је, до тада, из градова “нестало” 250.000, из Западне Славоније протерано је 1991. године 80.000, у операцији “Бљесак” (1. маја 1995) из зоне под заштитом Уједињених нација (Пакрац и Окучани) око 20.000 прогнаних и 300 убијених, а неодређено великом броју успело је да се преко Маџарске, Словеније и Италије домогне трећих земаља. У међувремену, приближно 50.000 Срба је поримљено. После свега, попис становништва 2021. показао је какав је и колик ефекат геноцидне политике неоусташког режима у Хрватској – тамо су пописана свега 123.892 Србина, што води демографској процени да ће их 2050. године бити мање од 30.000.

Године 1847, већ помињани Бенхаус објавио је етнографску карту балканског дела Османског царства, која сведочи да је на простору данашње Босне и Херцеговине живело 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили “припадници осталих народности, националних мањина и етничких група”, без иједног Хрвата. Године 1879, Аустроугарска је тамо пописала 1,158.440 житеља а првим пописом после Великог рата (1921) обухваћено је 1,890.440 лица; по претпоставци, Срба је тамо оба пута било у проценту забележеном код Бенхауса.

Слично се десило и 1948. године, кад се у Босни и Херцеговини “затекло”    2.565.277 становника, од тога 1,927.613 Срба – православних и муслимана. Стање се “драстићно” изменило кад се броЗЛО, многодеценијски комуноустшки предводник, дочепао власти и почео да примењује подвалу америчког председника Вудроа Вилсона о самоопредељењу (до отцепљења), којом је националну слику “своје” Југославије применио и у Босни и Херцеговини – геноцидном дисимилацијом (растакањем) србскога народа. Он је, наиме, Србе муслиманске вероисповести маја 1969. “унапредио” у националне муслимане, великога почетног слова “M”, што је попис из 1991. године (уз 1.905.274 муслимана и 755.883 Хрвата) број Срба свео на “свега” 1.369.883. Нешто касније, крајем септембра 1993. године, “Муслимани” су преименовани у Бошњаке (без “Херцеговака”), да би муслиманско-хрватски рат против Срба – 1992-1996 – и доцнији знатно “усавршен” антисрбизам, 2013. године број Срба свели на 1.086.733, уз процену да их је 2025. године било нешто мање од милиона.

При томе, треба имати у виду да се    број погинулих и несталих лица српске националности у Босни и Херцеговини током рата од 1992. до 1995. године креће између 24.905 и око 31.000 (од чега око 4.000 цивила), док их је са својих огњишта протерано и избегло између 250.000 и 300.000 – само из Сарајева око половине тога броја. Подразумева се да муслимани томе противрече, па ће њихов “историчар” Един Омерчић избудалисати да “нису Србе из Сарајева тјерале Сарајлије, већ су Србе из Сарајева протјерала политичка елита окупљена око Српске демократске странке и Радована Караџића, не само 1996. након потписавања споразума у Дејтону, већ и прије самог избијања рата у Сарајеву”.

Баш као да отворен оружани сукоб није зачет убиством србскога свата у Сарајеву, 1. марта 1992. године, у условима кад се две трећине “рефередумлија” изјаснило за независност Босне и Херцеговине (углавном без Срба јер је највећи део њих послушао “савет” Вука Драшковића да се уздрже од гласања), током свадбе испред Старе цркве на Башчаршији, када је припадник већ формираних муслиманских “зелених беретки” Рамиз Делалић, пуцњима из пиштоља, убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Раденка Миковића;Арбанаси су на Србску Земљу пристигли 1043. године, као помоћне чете уз војску побуњеног ромејског војсковође Георгија Манијакиса који је, дошавши са Сицилије, рачунао да ће и уз њихову помоћ (а било их је између пет и петнаест хиљада, са све женама и децом) преузети власт у Цариграду. Царска војска их је пресрела код Дојранског језера, Манијакиса убила, прихватила његове војнике који су се предали, а њихову “пратњу” одбили су да приме. Њих су потисли на територију Србије. Ови се нису могли вратити на Сицилију јер су лађе на којима су дошли, биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и србску властелу. Молба је прихваћена и они су насељени у подножју планине Јабланице.

Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи (верни свом моралном начелу да се, како је то записао италијански композитор и путописац Бруно Барили, “дају ономе ко их више плаћа”, што је Ноам Чомски, амерички лингвист и философ, проширио тврдњом да су ‘Албанци највећа брука модерне Европе јер су протерали домаћина који их је примио и “насиљем… присвојили туђи простор, што је срамотно’). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Црног Дрима, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва”.

Да се не би олако схватило како Срби нису пружали отпор арбанашком надирању, ваља рећи да су они, “у одбрани свога имања и убијали ове отимаче… Но ово су били отпори појединаца и они нису могли да спрече арбанашко продирање. Срби ових области, без племенских и братственичких организација, нису ни могли давати јаче и заједничке отпоре арбанашком продирању, док су се Арбанаси, ширећи се на исток, увек ослањали на своја племена и братства у залеђини. А са све већим… прираштајем Арбанаса, Срби су постајали све слабији и мање отпорни. Српског живља је стално нестајало, исељавао се, и најзад се дошло до тога, да је он готово потпуно опкољен и у већем делу области у мањини према арбанашком елементу”.

Осамљени Србин могао је своје имање сачувати од отмице или себе од погибије само под условом да се помуслимани и поарнаути. Јер, србско је име за Арбанасе постало “синоним за бунтовника, кога треба сатрти, и свим се силама кидисало на српски живаљ”.

Тако вековима, да би се у време балканских ратова, према писању француског дипломате Шарла Лоазоа, под дипломатским притиском Аустроугарске и Немачке, остварила државност “за једину европску народност, која се још налази у дивљем стању”.

Додатно охрабрен тиме, арнаутски живаљ је, крајем 1915. године, током повлачења србске војске и избеглица преко Арбаније а према војним извештајима, “због пљачке и са оружјем у руци нападао наше војнике” а они војници који су, због малодушности, напуштали своје јединице и “издали своју заставу, покушавали да се предаду непријатељу, поубијани су највећим делом, од Арнаута који су их завели у непролазне кланце и тамо мрцварили и пљачкали”, па затим убијали.

Чим је почео Други светски рат, шиптарски терористи, уз италијанску окупациону потпору, прогнали су са Косова и Метохије све Србе тамо колонизоване после Великог рата. Све то било је нешто као наивна “предигра” за оно што ће, док је рат још трајао (6. марта 1945), броЗЛОва комуноусташија под фирмом Националног комитета ослобођења Југославије, осмислити Одлуком о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења и, неки месец касније, озаконити “открићем” да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима” и “договором” да сви корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу”. Тим је геноцидним чином забрањено да се преко 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, али се зато на њиховим имањима нашло око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније.

О последицама свега тога, сведоче пописне цифре:

Године 1931 – по матерњем језику – Срба 331.549 а Арбанаса, у групи са Црногорцима, Хрватима, Маћедонцима, муслиманима и Словенцима – 180.170;

Године 1948, Арбанаса 498.242 а Срба 199.961;
Године 1961, Арбанаса 646.604 а Срба 227.016;
Године 1981, Арбанаса 1,226.736 а Срба 209.498;
Године 1991, Арбанаса 1.596.072 а Срба до 195.301

На промене ових последњих двеју цифара утицало је и геноцидно деловање арбанашких терориста окупљених у разбојничкој дружини наводно ослободилачкој (УЧК), чији је “један од најкрвавијих и најбруталнијих напада на Косову и Метохији”, ових дана обелоданила Канцеларија за Косово и Метохију: између 17. и 22. јула 1998. године, киднаповано је око 100 Срба са територије општине Ораховац, од којих је 46 пронађено у масовним гробницама, међу њима и 15 чланова породице Костић из Ретимља”.А онда, 1999. године, долази на ред “хуманитарно” бомбардовање Савезне Републике Југославије, Србима познато као “Милосрдни анђео”, а главном “бомбардеру”, оружаним снагама Сједињених Америчких Држава – “Операција Племенити наковањ”. Тај необјављени “бомбастични” рат започет је 24. марта 1999. године, а у геноцидни поход против Србије кренуле су, азбучним редом: Белгија, Велика Британија, Грчка, Данска, Исланд, Италија, Канада, Маџарска, Немачка, Норвешка, Пољска, Португал, Сједињене Америчке Државе, Турска, Француска, Холандија, Чешка, Холандија и Шпанија. Била је уз њих и Арбанија која им је пружила простор за копнени напад. Иза свега стајао је стратешки циљ западне “демократије” и њеног америчког утеривача да, рушењем свих србских мостова на Сави и Дунаву, одсече Војводину Србску од Србије и распарча је по рецепту баштињеном од Адолфа Хитлера: Срем би припао Независној Држави Хрватској, Бачка и Барања Маџарској, а Банат би био задржан под протекторатом америчке војне силе, као мамац за поткусуривање румунских и маџарских интереса током америчких припрема за упад у Русију. (Др Роналд Ернест Пол – 1935 -, лекар, конгресмен Републиканске странке из Тексаса, био је “редак звер” у високој америчкој политици који се тада изјаснио против тога рата: “Србија никада није напала САД, она је у крвавом грађанском рату у који се ми не бисмо смели мешати. Осим тога, нисмо Србији ни прогласили рат, што захтева Устав за интервенцију, а што овај рат чини нелегалним и неморалним”).

Кад је 10. јуна 1999. године, Резолуцијом 1244 Савета безбедности окончан је необјављени “осиромашени” нуклеарни рат Сједињених Америчких Држава и њених осамнаест европских послушница из Северноатлантског пакта (НАТО) против Србије, могло се констатовати да је у НАТО-овом бомбардовању погинуло приближно 1.000 припадника југословенских снага безбедности и између 489 и 528 цивила. Уништени су и оштећени мостови, индустријска постројења, болнице, школе, споменици културе, приватна предузећа, касарне и војни објекти. Процењује се штета од приближно сто милијарди долара. По повлачењу југословенске војске, Косово је напустило више од 164.000 Срба (неки извештају казују да их је протерано свих 250.000) и 24.000 Цигана, док је број Арнаута које је, наводно, србска власт током истог тог рата прогнала, достигао нешто преко милион и по. Ово последње, учињено је под заштитом америчког новог светског поретка, познатог и као “ново доба”.

Зна ли се да све нешто раније појединачно пописане земље броје преко 882,000.000 (осамсто осамдесет два милиона) становника, а Србија једва стотинак хиљада више од седам милиона (7,000.000), односно сто двадесет пет (125) пута мање од геноцидно расположених нападача, они бројнији су са сигурношћу рачунали да ће невидљиви “милосрдни анђео” успети да Србију претвори у празан простор.

Да су успели у “победничкој” намери – осталоме свету натурили би “закон” да то није био геноцид, свој беспримеран злочин они би именовали као “милосрђе”.

Са становишта оне друге стране, страдалничке, др Даница Грујичић (1959), начелник за неуроонкологију Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије, записала је 2016. да је “натоовско бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године, по својим последицама (било) трагично и геноцидно:

– Лансирано је 415.000 различитих пројектила укупне масе 22.000 тона!

– Тачан број погинулих у бомбардовању и даље се, нажалост, не зна али се бројке крећу од 2.700 до 3.500 цивила;

– Рањено је око 12.500 цивила;

– Погинуо је 631 припадник оружаних снага Србије, док их се 28 воде као нестали;

– Уништено и оштећено је око 25.000 кућа и зграда;

– Уништено је око 470 километара путева и око 600 километара железничке пруге;

– 112 локалитета на југу централне Србије и Косова и Метохије бомбардовано је осиромашеним уранијумом;

– Две трећине гађаних циљева били су цивилни;

– НАТО је бомбардовао хемијска и нафтна постројења која су изузетно опасна како по здравље људи тако и по комплетни екосистем. Ова постројења се налазе на мапама ХАЗАРД-а и представљају објекте који се у случају рата не бомбардују како се не би изазвала трајна катастрофа;

– Четири локалитета на југу централне Србије у околини Врања а у Црној Гори полуострво Луштица – бомбардовани су осиромашеним уранијумом;

– Радиоактивност у Пљачковици, поред Врања, била је 1.100 пута већа у периоду када је бомбардована него што је то било у нормалном периоду;

– На Србију и Црну Гору изручено је приближно петнаест тона осиромашеног уранијума;

– Због бомбардовања, природу у Србији и Црној Гори загадиле су отровне супстанце међу којима су најгоре полихлоробифенили, висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести; један литар довољан је да загади милијарду литара воде, а остало је непознато колико је полихлоробифенила “отишло” у Дунав и Саву;

– Бомбардовање бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали, изазвало је, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе који је најотровнији облик живе; тиме је затрован највише Дунав;

– У Балканској радној групи у оквиру УНЕПА саопштено је да је 340 узорака тла и воде показало присуство трансуранијумских елемената, као што је уранијум 236 и трагове плутонијума из фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две независне лабораторије: шведски институт за радиолошку заштиту и швајцарска лабораторија;

– Присуство плутонијума показује да је СР Југославија бомбардована нуклеарним отпадом;

– Над Србијом и Црном Гором је изгорело 16.500 тона керозина. За сагоревање ове количине керозина потребна је количина кисеоника коју сва жива бића на овим просторима потроше за педесет година;

– Током бомбардовања петрохемије у Панчеву (15. априла 1999), у атмосферу је отишло двадесет (20) тона хлора;

– Уништавање нафтних складишта довело је до ослобађања огромних количина угљен-диоксида, али и посебне групе висококанцерогених једињења који представљају полицикличне ароматичне угљоводонике;

– Повишене количине диоксина и фурана регистроване су чак у Тракији у Грчкој у априлу 1999 године;

– Око 3,5 милијарде килограма земље је измештено услед експлозија бомби;

– Из Барича је у Саву испуштено 165 тона флуроводиничне киселине;

– У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло три тоне живе;

– Србија и Црна Гора су представљале један од шест европских центара разноврсности. Многе животиње и биљке угрожене су после бомбардовања;

– Нови Сад, Бор, Крагујевац и Панчево проглашени су небезбедним местима за живот;

– Радијација је била повишена и у Румунији, Бугарској, Грчкој и Маћедонији а алфа-честице су се разносиле путем ветра ка Чешкој, Словачкој, Пољској, Белорусији, Румунији, Мађарској;

– Панчево, Бор, Крагујевац, Нови Сад, Барич, Лучани, Прахово, Рашка, Врбас, Ниш, Приштина, Лесковац, Врање постали су рејони хемијских контаминација;

– Од 2002. до 2005. године регистровано је 32.000 људи са малигним болестима. До 2009. године број оболелих повећао се за 8.500. Смртност се повећала за 5.500 пута. До 2014. регистровано је скоро 40.000 новооболелих од малигнитета;

– Од 2002. до 2005, просечан број оболелих од леукемије годишње је био око 800, да би се током наредне четири године повећао на око 1.300. Смртност од леукемије повећана је за 139%;

– Светски просек оболелих од малигних обољења је 2.000 на 1,000.000 становника, док у Србији тај број износи 5.500;
– У Србији, стопа новооболелих расте за 2% сваке године, док је у свету расла за 0,6%“.

То је право лице (не)друштвеног поретка званог демократија, а упутно би било да то схвати и политичко руководство Државе Србије, не би ли одустало од сулуде замисли да се сврста с онима који су над србским народом извели непризнат геноцид макар био назван и “милосрдни анђео”; можда би тада уочило разлику између фашистичког обличја ововремене западне демократије и србског добровољачког покрета током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, у антисрбском комуноусташтву названог профашистичким.

У складу са Разолуцијом 1244, Косово и Метохија су део Србије и Савезне Републике Југославије, али под контролом Уједињених нација које тамо, без учешћа Србије, обављају администрационе послове. Како је одавно констатовано да су Уједињене нације америчко служинче, њихово формално администровање уистину је значило да су се Косово и Метохија нашли под америчком окупацијом. То се потврђује и чињеницом да су тамо, код Урошевца, Американци инсталисали базу Бондстил у којој може да смести до 7.000 војника, највећу коју су у Европи изградили после рата у Вијетнаму (после 1975). (Није без значаја ни “интелигентно” тумачење да су “због захтевног рељефа, инжењери морали да поравнају два брда и затворе долину која се налазила између њих како би се формирала равна површина јер се у време док је тај посао обављан, могло чути да је терен поравнаван земљом из тунела прокопаваног до Истанбула).

Но, било како било, записано је да су “злочини над неалбанским живљем (углавном Србима – ИП) на Косову и Метохији интензивирани доласком међународне управе”, а Википедија је то потврдила записом да се “у мартовском погрому 2004.године, процењује да је широм Косова и Метохије више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Више од 900 српских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Уз 6.000 припадника Косовске полиције и њихових челника, свим тим догађајима је присуствовала и/или у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, састављена од 20.000 припадника КФОР-а (међународних мировних снага под вођством НАТО-а) и 3000 припадника УНМИК-а (Мисије привремене управе Уједињених нација на Косову). Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе”. Кад је већ тако, попис из 2011. показао је да је на Косову и Метохији живело 1.617.000 Арбанаса и 26.000 Срба а с пролећа 2024, године, по процени, Арбанаса 1.602.515 а Срба око 25.000. (Према саопштењу Покрета за одбрану Косова и Метохије, попис из 2024. године показао је да је укупан број становника био скоро истоветан ономе из 1981, али је број Арбанаса повећан за 228.227 а број Срба смањен за 172.846).

Уза све то, може се сматрати очекиваним што је једна политикантска дружина у Србији, позната као ДОС (Демократска опозиција Србији) ишчекивала да западњачко бомбардовање, ако баш и не сатре Србију, њену власт принуди на одступницу.

То се и остварило петооктобарским државним ударом (2000), када су њену “победу”, под видом “демократизације Југославије”, финансирале углавном владе западних земаља и њихових “невладиних” организација: Сједињене Америчке Државе кроз програме Стејт департмента, Америчке агенције за међународни развој (УСАИД), Националног фонда за демократију (НЕД), Међународног републиканског института (ИРИ) и Националног демократског института (НДИ), западноевропске државе, понајвише Немачка, владе и фондације: земље Европске уније, посебно Немачка, кроз фондације блиске тамошњим политичким партијама, као и Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша,    која је директно помагала опозиционе медије и цивилни сектор. Да се са тим не би “закаснило”, Владан Батић, потоњи министар “птавде”, у једној телевизијској емисији панично је обавештавао своје исто(не)мишљенике да “осам милијарди чека на граници”.

Последице тога (зло)чина и данас се осећају: под утицајем преживелих “кадрова” тог отпадничког круга који је онда опљач-као све што се по Србији опљачкати могло, бројна ововремена “блокадерска” дружина лишена основних моралних и људских начела, и она на страном кориту “за кило кукуруза”, настоји да пружи свој допринос одавно у Ватикану замишљеном а још увек неоствареном геноциду над србским народом, почетним народом-мајком, творцем људске цивилизације.

Не зна се да ли је то њима познато, јади их не знали, али је извесно да непредузимање икаквих казнених мера против њих и њиховог нељудског деловања, потврђује да Срби никада у својој прошлости нису примењивали никакве осветничке поступке – геноцидне ни у примисли.

Због тога што не умеју да се сложно и снажно бране, њима је, Србима, по прилици, и суђено да увек буду на нечијој листи за одстрел, да ли путем “обичних” злочина, да ли геноцидом.

И, на крају, да све то не би остало сакривено од обично добро необавештеног света, посебно онога који се злочињењем над Србима бави у виду заната, доноси се ова Резолуција којом се указује на труд истих тих злочинаца намерних да себе представе као миротворце и заштитнике “широких народних маса” -    да погибију двојице или тројице, или две-три хиљаде својих наоружаних извршилаца током оружаног одбрамбеног отпора разбуђених Срба, представе као србски геноцид над ситним женама и децом.

Илија Петровић/Васељенска