СУДБИНА СРПСКИХ ОФИЦИРА: Пуковник Велимир Пилетић, веран Дражи и Српству!

Придружио се четничким одредима пуковника Драже Михаиловића средином августа 1941. Упућен је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом и на крају североисточним фронтом. Немци су три пута уцењивали Пилетићеву главу, али је он ипак све шуме и планине Источне Србије чврсто држао под контролом. Највећи Пилетићев војни успех је блокада комплетне немачке Црноморске и Дунавске флоте, изведена у сарадњи са румунском војском. Немачки командант је са Пилетићем преговарао о предаји, али је по наређењу из Берлина ипак морао да потопи све бродове, код Михајловца.
Августа 1944. Пилетић наређује општи напад на Немце и ослобађа Источну Србију, држећи притом комунистичке паравојне формације далеко од Дунава. Тако извиднице Стаљинове Црвене армије, уместо жељених партизанских, у Србији најпре наилазе на одреде регуларне војске Краљевине Југославије.

По наређењу генерала Драже Михаиловића Пилетић тада одлази у Букурешт ради усклађивања даље акције са совјетским маршалом Толбухином, али Совјети га хапсе и он потом постаје сужањ злогласне московске Лубјанке.

Пилетић даје изванредан опис Лубјанке и читавог комунистичког система мучења. Ко то све види – није смео да преживи. Велика је срећа по историју што је преживео управо Пилетић – побегавши приликом транспорта на губилиште у Београду – не само због своје интелигенције и изванредне моћи запажања, већ нарочито због чињенице да је све посматрао са стране и потпуно непристрасно… Мемоари пуковника Велимира Пилетића спадају у ред најбољих књига о комунизму, као и о ослободилачком и грађанском рату 1941/45. Паралелна исповест Пилетићеве жене Оливере књизи даје димензију праве античке драме. Оливера је због мужа робијала и у Хитлеровим, и у Стаљиновим, и у Титовим затворима…

Сердар Јоле Пилетић

Од када знам за себе, знам за фамилију Пилетића. Прва песма коју сам певао била је: „Што си сјетан, сердар Јоле?“ Сердар Јоле је најзнаменитија историјска личност Пипера, мојега племена, али и међу најпознатијим лицима Црне Горе. Он је и деда покојног пуковника Велимира Пилетића, команданта, у почетку Источне Србије, а затим 67. Корпуса Југословенске војске у Отаџбини. Ја сам у својој књизи „Од немила до недрага“ (Београд, 1992) писао о Пилетићима, њиховом пресељењу у Србију и о разлогу пресељења. Тамо стоји: ”Мало је оних који нису чули за сердара Јола Пилетића, пиперског и црногорског јунака, поглавара и вође пиперског племена. Више од пола века био је војвода и сердар пиперски, саветник и помагач владике Рада, десна рука књаза Данила и присни пријатељ књаза Николе. Јоле је, са другим црногорским јунацима, отимао крш по крш од вековних турских окупатора и угњетача српског народа. На тај се начин чувала и проширивала црногорска држава, борило се за крст часни и слободу златну и јуначко име Србиново. Нема бојишта из тог времена, на којем се лила крв српска и искупљивала слобода црногорска, на којем тај витез није учествовао.”

А крв није вода. Крв сердара Јола и његови гени текли су у његовим потомцима, у његовим унуцима Велимиру, Рељи, Манчи и другима, савременицима писца ових редова, током Другог светског рата и борбе против титоистичко-стаљинистичких издајника и крвопија.

Многе врлине и јуначка дела забележила је народна песма, као и многа предања о сердару Јолу Пилетићу. Никада ником није поласкао или ма због чега и кога слагао. А истину је изнад свега истицао за своје животно правило. Дату реч је држао непоколебљиво, без обзира на то да ли се то некоме свиђало или не. Тај став праведна, истинољубива човека, довео је сердара Јола у сукоб прво са околином књаза Николе, па затим и са самим књазом. Оптуживан је да ровари против Господара и да ради за Србију. Те интриге поквариле су њихове односе. Сердар је увређен и доноси одлуку да се сели у Србију. Књаз Никола је побеснео и позива Јола да дође на Цетиње. Он одлази и позив му је добро дошао да рече књазу каква му је околина. Тај драматични сусрет и растанак опеван је у народу:

„Књаз сердару поручује, на Цетиње да путује“.

Ток разговора није ушао у овај предговор, али у љутњи, књаз тражи од Јола сабљу, коју му је некада поклонио у знак признања његовом јунаштву.

О томе песма каже:

„Дај ми сабљу, сердар Јоле,

Не дам сабљу, Господару,

Узми ово хладно гвожђе,

Јер је сабља сердар Јоле…”

Сердар је сабљу отпасао и дао му је натраг.

То је било 1879. године. Са Цетиња се Јоле вратио у Пипере и поручио блиској фамилији:

Ко хоће, може са мном да иде у Србију.

Са њим је пошло шест најближијих фамилија са педесет шест чланова породица, међу којима је био и Јанко, отац Велимира Пилетића. Стигли су у Крушевац 19. октобра 1879. године.

После доласка у Србију, Пилетићи сердара Јола настанили су се по разним местима и дали велики допринос одбрани и проширењу Србије и српског народа. У оном добу Србијом су владали Обреновићи, који нису били у добрим односима са књазом Николом. Краљ Милан Обреновић покушао је да искористи сердара Јола у борби против књаза Николе и Црне Горе. На састанку Јоле му је, на предлог, одговорио:

Ја сам дошао у лични сукоб са књазом Николом, а не са Црном Гором и Црногорцима, и у тим Вашим комбинацијама немојте на мене рачунати.

По карактеру, осетљивости, праведности и истинољубљу, покојни пуковник Велимир Пилетић личио је на свог деду, сердара Јолу. Одлично сам га познавао и тридесет година одржали смо пријатељство, без иједне трунке засенчења. Имао је невероватну осетљивост и због тога је много патио, у потаји. Преда мном, међутим, отварао је душу и текле су речи које су и мени парале срце. Ти интимни разговори лична су својина и ја ћу да их заобиђем јер би жаром погађали српску душу и образе. Истина, ја бих га тешио:

„На злату се рђа не калеми.

Он би се насмејао:

„Непроменљиви и непоколебљиви Маркиша,“ – тако ме је звао у неким чемерним приликама.

Велимир Пилетић је рођен 2. маја 1906. године у Београду, од оца Јанка, шефа пореске управе, и мајке Живке Лукић, учитељице, која је после удаје напустила занимање и постала домаћица и васпитач деце. Завршио је војну академију и као поручник оженио се Оливером Ненадовић, по мајци Петровић Његош. По свему су одговарали једно другом па су, углавном, делили све. Рано су изгубили сина јединца, Јанка, и то су примили као Божју вољу, а често су, у мом присуству, причали о свом јединцу као да је жив, што ми је срце каменило. Обоје су били побожни, хумани, поносни на своје порекло, на Српство, које нису делили по провинцијама. Жалио је што не говори јужним дијалектом, ијекавски, којим је говорила његова супруга Оливера. Она је одрасла на италијанском двору Савоја, где је поред знања језика, од тетке Јелене, италијанске краљице и кћерке краља Николе, добила најдивније српско васпитање. Ко је хтео да их упозна, онакви какви су, они су томе заувек зрачили и били примери из бајки о српском достојанству. Нажалост, тих је исувише мало било. Много више је било оних, из емигрантске баруштине, који су покушавали да им напакосте, да их својствено сопственом карактеру и моралу оцрне. Ипак, било нас је доста, који то нисмо дозволили и који смо заћуткали многе клеветнике и интригаторе емиграције и отаџбине.

Први сусрет са Пилетићем

После нацистичког бомбардовања Београда и напада нацифашистичких хорди на српске делове Југославије, у разрушеном Београду неуморно су радили официри Дунавске дивизије на успостави реда и расподели мобилисаних војника резервиста. Тих дана био сам у Београду, доживео бомбардовање и распитивао се где треба да се јавим ради добијања распореда. Сви они који нису имали неку војну објаву олако су могли да настрадају. У том тражењу сретох се у Зориној улици са професором Трипком Ђукановићем, који ми рече да је добио потврду и да се пријавио мобилизационом центру.

Тај се тај центар налази у згради Правног факултета, у Александровој улици, а главни у том центру је твој племеник, генералштабни мајор Велимир Пилетић.

Пошао сам тамо, пријавио се и добио објаву за излаз из Београда, да се пријавим јединици која је била у Старој Пазови. Мајора Пилетића сам видео како наређује, распоређује и упућује, али нисам имао прилике да са њим проговорим. Међутим, његов лик, његов баритонски глас и његово ћопање, упечатљиво су се урезали у моје памћење. Нога му је била у гипсу, али као да му то није сметало да све трком обавља. Много ми је било жао што му се нисам представио. Помислио сам да је он, можда, син Блажа Пилетића, одличног пријатеља мога оца. Блажо је 1916. као тешко болестан остављен на улици, при одступању српске војске, преко Црне Горе за Албанију. Многе, тешко оболеле, остављали су јер није било изгледа да ће живи стићи до одређеног места, па су Блажа склонили са ветрометине моја баба и мајка. После капитулације црногорске војске, отац је стигао кући са ратишта. Прихватили су Блажа, неговали га и он је преживео. Провео је у нашем дому све до ослобођења Црне Горе од Аустријанаца, октобра 1918. године. У тој ослободилачкој борби Блажо је био врло активан. Радио је на организовању Велике подгоричке скупштине. Био је неко време срески начелник у Подгорици. Одатле је пошао у Скопље, на нову дужност, али је имао писмене везе са оцем. Чак је, у неколико наврата, помогао оца. У кући смо имали неколико слика, њега и његових синова. Због свега тога, прекорио сам себе што нисам пришао мајору Пилетићу и решио своју дилему. Али, би шта би, напустио сам Београд. Од војничких ознака имао сам шињел и шајкачу, преко цивилног одела и плитких ципела. Са том сам спремом пошао у војнике, да ратујем.

Стварни сусрет и разговор

Када сам се срео у Хомољу са мајором Вељом Пилетићем, 1942. године, он ми је изгледао сасвим другојачије него при првом, на одстојању, сусрету у команди Дунавске дивизије, на Правном факултету. Сада је то био горштак, господин у сукненом оделу оног краја. Имао је црну осредњу браду и дивне бркове. И поред браде, лако је било запазити боре по лицу и челу. Када је говорио видели су се дивни бели зуби, који су одлично пристајали у окружењу браде и бркова. Глас је био исти – класични баритон. И без подизања гласа издавао је наређења, објашњења и упутства официрима и војницима који су били око њега.

Наметну ми се утисак који се никада није променио. Велимир Пилетић је официр по позиву, што се много разликује од официра по занимању. Освојио ме при том првом, стварном сусрету. Заволео сам га, поштовао и ценио целог свог живота.

Тридесет година били смо истински пријатељи и присни сарадници.

После поздрава и загрљаја, прво сам га питао је ли син Блажов. Одговори ми:

Нисам, Блажо ми је стриц, ја сам син Јанков.

Онда сам му испричао због чега га то питам.

То ми је много мило, да је стрико Блажо био код твога оца за време Првог светског рата. Сада ћу ја да се реванширам, јер ти ћеш бити код мене током овога рата.

То ми је чинило част и био сам поносан да је то рекао пред неколико младих официра, који су били у униформи краљевске југословенске војске и неколико подофицира и војника у оделима оног краја, са дугом косом и подугачком брадом, окићени бомбама и реденицима. При сусрету с њима посетиоцу се јежила кожа и обузимала га је нелагодност.

У рату 1941–1945. године, као и у свим ранијим ратовима које је водио, српски народ давао је читаве легије мученика и јунака. Ја сам био уверен да ће ”мријет навикнути“ припадници покрета народног отпора, борци против немачких снага, италијанских, бугарских, мађарских, арнаутских и усташких бандита, опрати љагу са војничког образа српске војске, која не даде ни једну битку овог рата, која би ушла у историју ратовања. Њих сам видео, не само као борце за ослобођење, него и као борце за рехабилитацију старе српске војничке славе и признања. У целом овом трагичном периоду, вође националног отпора, на челу са генералом Дражом Михаиловићем, међу првима Велимир Пилетић, већином су били млађи официри, васпитани у дивним традицијама национализма, вођени родољубљем и заносом младости. Били су пореклом из сељачког сталежа, и сви редом добровољци, спремни да се боре за крст часни, слободу и демократију.

Гледао сам их са дивљењем и поштовањемм, али већ сам се доста био „наратовао“, натамновао и преморио од бекства и склањања испред крвника својих, крвника српског народа, па ме позив мајора Пилетића да будем код њега ни мало није обрадовао.

У току разговора са њим, у четири ока, предајом писмених и усмених порука које су му упутили пријатељи и једномишљеници из Београда, био је задивљен мојом вештином, окретношћу и памћењем. После тих похвала, које су ми годиле, осу ме хладним тушем:

Поверићу ти једно одговорно место у Команди корпуса, јер за њега немам погодније особе.

Покушао сам да се извучем својом неспремношћу, болестима, плашљивошћу и другим недостацима који су препрека за тај деликатан посао и положај. Није се дао уверити.

Мени је потребан сарадник на којег се могу ослонити.

Пристао сам под условом да за тај мој положај и посао знамо само нас двојица. Тако је и било. Ја сам дато ми поверење оправдао колико сам могао и уверио сам се да моја мишљења усваја чиме ми је дао снагу да издржим до краја и да останем његов непоколебљив пријатељ, поштовалац и бранитељ.

Мајор Велимир Пилетић

Избегавши заробљавање од стране Немаца, лечио је повређену ногу, у војној болници, под другим именом, али о њему се сазнало и многи су били заинтересовани да га придобију за своје планове. Комунисти су га позвали да им буде начелник штаба. Дража је сазнао за њега и послао курира с позивом да дође на Равну Гору. Пилетић се одазвао позиву и састао се први пут са Дражом у Струганику, где му је Дража изложио своје погледе на герилску борбу и своје планове. Дража је желео да организује и прошири отпор на све југословенске крајеве, прво по селима, а касније и по градовима. Покрет је требало да се састоји из малих борбених одреда, растурених свугда на терену и огромне људске резерве, која би у сваком тренутку могла бити мобилисана, за одлучни удар, у моменту опште савезничке офанзиве. До тог општег народног устанка, морао се што више штитити живот становништва, да се оно не би излагало непотребним репресалијама од стране окупатора.

Мајор Пилетић причао ми је са заносом о том разговору са Дражом. Ја сам пажљиво слушао и бележио у писанки запажања, која ћу касније, по обичају, укратко унети у своју бележницу. Решење је пало, сарађиваћу са Пилетићем иако се не слажем са концепцијом борбе Драже Михаиловића, јер је бољи и погоднији од комунистичко-титоистичких издајника и разбојника.

Пажљиво сам слушао даље препричавање Дражиних погледа.

„Старо се више не може вратити…“

Пуковник Дража Михаиловић није тада говорио са мајорем Пилетићем само о герилском рату, који је тек почињао. Шетајући у сумрак око куће војводе Живојина Мишића са Пилетићем, Дража је у пуном заносу и са одушевљењем говорио о будућој Југославији, после победоносног рата. Страшно га је вређала издаја хрватских територијалних пукова. Гадило му се на неколико хрватских официра: Крена, Пироа, Навратила, Макиједа и много других, који су одбегли Немцима, са ратним плановима одбране заједничке државе. Павелићева НДХ, покољи Срба у њој – ужасавали су га. Али све је то био доказ да послератна држава мора бити уређена на сасвим новим основама. Наглашавао је да то ново уређење мора бити са опсежним економским и социјалним реформама и да држава мора бити федеративна, са најмање три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом.

Дража је говорио мајору Пилетићу о бројним грешкама и недостацима Краљевине Југославије. Одлучно је био за корените измене, којима би се створила срећнија држава и задовољнији народ у њој.

Онда ме је продорно погледао у лице и тихо, као своје вјерују, рекао ми: ”Старо се више не враћа“.

Није изостао мој коментар:

Пуковник Михаиловић је добронамеран и поштен човек, и верујем способан командант, али многе ствари мора да увиди и измени неке ставове. Стари појмови: проширена држава, троимени народ и три религије, неће се моћи исправити тријализмом нити прокламацијом о демократији.

Велимир Пилетић волео је, и био много заинтересован, да дискутује о економским и социјалним питањима и будућем уређењу државе. Никада није истицао своје заслуге, иако их је имао на претек. Али том приликом, при првом стварном састанку, када ми је описивао пуковника Дражу Михаиловића, рече ми спонтано, са неким умилнијим гласом:

Дража ми је одао велико признање због рушења железничких мостова на Дунаву и Сави и моста краља Александра. То сам урадио са великим болом у срцу, извршивши наређење Врховне команде, пред зору 13. априла. Пуковник Дража, сада генерал и министар војни, овако ми је о томе рекао: „Прави значај рушења ових мостова показао се тек у тренутку пребацивања немачких трупа са Балкана на источни фронт. Онда су дуге колоне, које су из Грчке, са Крита, из Албаније и Црне Горе, стизале непрекидно у Београд, закрчиле обале Саве и Дунава, јер су за прелаз имале само један уски понтонски мост код Карабурме, тако да је њихово пребацивање трајало недељама. Ви сте, Пилетићу, учинили велику помоћ савезницима, пре свега Совјетском Савезу, а затим и осталим, демократским силама које се боре против нацифашизма и то Вам се не сме заборавити.

Имам обавест да ће ме ускоро именовати за војног министра и међу првим задацима биће ми да се за херојско дело наградите и унапредите.“

Поред неколико других жеља, да буде упућен у Црну Гору, или Босну, Дража је желео да Пилетић пође у Источну Србију као помоћник команданта, или да, ако тај не буде хтео, он буде командант. Дражино предвиђање да пуковник Пантић неће прихватити предлог било је тачно. Тога задатка прихватио се Пилетић и дошао на терен Источне Србије. Тамо је стигао 11. септембра 1941. године. Са собом је повео судског потпуковника Маринковића, који је касније ухапшен од стране Немаца и одведен у заробљеништво где је и умро. Тако је Пилетић постао командант Штаба бр. 3.

Пре одласка на терен, у Источну Србију, Пилетић је, са још неколико својих сарадника, имао састанак са комунистичким представницима. Састанак је одржан у Смиљанића улици, али на њему и поред жеље да се постигне договор, од тога није било ништа. Обавестио је Дражу да је са комунистима тешко разговарати. Неколико дана касније посетио је Пилетића делегат генерала Милана Недића и позвао га да што пре дође јер је генерал за њега, као за свога ђака, у својству председника Владе спаса, одредио одговарајуће место. Делегату је рекао да каже Недићу како га није нашао код куће, на шта му је он срдито одбрусио да неће да лаже. То је убрзало Пилетићев одлазак у Источну Србију.

Али не само то. Пре рата, док је службовао у Панчеву, Пилетић је са дружином иступао против швапског културбунда, и као члан Сокола, у акцијама упереним против банатских Шваба. Они му то нису заборавили. Били су у потрази за њим и уценили га са сто хиљада динара. Једини спас је био одлазак у слободне српске планине, у организацију Драже Михаиловића.

Командант Штаба бр. 3

Да би се проценила величина мајора Велимира Пилетића, треба подсетити на неколико важних ствари. Источна Србија је „тепих“ народа и познато жариште политичких сукоба. Дошао је у део Србије у којему раније никада није био. Ту, у тој мешавини, требало је, пре свега, да створи војску, да одобровољи народ и стекне присталице и поштоваоце. Да одабере место где ће организовати свој штаб. Необично му је помогло када је народ сазнао да је унук сердара Јола Пилетића. У том крају знало се за сердара, јер се име јунака тамо много поштовало. И онамо се певало: „Што си сјетан, сердар Јоле“.

Он није тамо послат од Драже да предузме команду неког пука, него да својим ауторитетом, младалачким идеалима, личним поштењем и способностима, створи тај пук. Да бројно буде јак, да морално буде на високом нивоу и да јунаштвима буде узор и подстрек другима. Младог мајора Пилетића помогло је највише лично поштење и достојанствено понашање у том донекле страном народу, са којим у много случајева није могао да се споразуме.

У оном делу народа, стара држава продубила је разлике између радикала и демократа, између вароши и села, између богатијих и пуких сиромаха. Скоро ничим добрим није тај народ задужила или код њега створила одушевљење, али он је и поред подела био спреман да се бори за крст часни и слободу златну. За њега је слобода највиша светиња и највеће благо и, кад намирише часна и поштена предводника, радо жртвују све, па и свој живот за оне циљеве које му тај предводник истакне. Заборављају се стари сукоби, несугласице, не памти се „демократија“ жандарма и полицијских писара и „хуманост“ пореских егзекутора.

Бивши народни посланици губе сваку вредност, начелници среза су окупаторске слуге, а страже и војске поретка друштвена јадала. У тим кипућим временима, скоро сва села хомољских области бирала су за председнике општина најбоље и најчасније људе. И то је извршено под упливом мајора Велимира Пилетића. Само тим актом доказао је колико је био мудар и зрео човек.

Тим избором створио је сигурност за своје сараднике и успоставио основе за попуњавање својих редова и познавање људи с којима треба да се ради или од којих треба заискати.

За почетак своје акције са оружаним снагама Пилетић је изабрао централну планинску област Источне Србије, Хомољске планине. У њима је створио језгро оружаног отпора да би се одатле проширила акција на све околне срезове, а потом и округ.

О томе раду читаће се у његовим мемоарима, иако у краткој форми. Разговори у Пожаревцу и Петровцу на Млави ојачали су идеале младог официра и отворили му врата манастира Горњака, саграђеног у самој клисури Млаве, у планинској дивљини и скоро неприступачног. Он се одмах одлучио да манастир постане седиште његовог штаба. Срео је неколико официра, који су се склањали да их Немци не би отерали у заробљеничке логоре. Они су одмах прихватили Пилетића и Дражу Михаиловића за своје старешине. Састао се са официрима жандармерије и војводом Пећанчевих четника, који су формално били под командом Недића, али у ствари, срцем и душом, били су за покрет Драже Михаиловића. Пилетић је опрезно радио с њима пре прихватања у своје одреде, да би одвојио пшеницу од кукоља.

У једном разговору, причао ми је о својем прилагођавању времену и људима:

Дошао сам из хијерарске средине у којој се вршила подела на старије и млађе по чину. Док се било у униформи и у стези дисциплине на ту се поделу олако прилагођавало. Остале друштвене класе нисам скоро ни познавао. На послу организовања народног отпора не може да се примени метод по чину јер распала се држава, попуцале униформе, стеге нема. Говор и дискусија потиснули су опрезност и дисциплину. Отпор се организује на добровољству. Разговори се воде и са онима који немају дисциплинских обавеза. А главни извор и резерва снаге су сељаци, најзапостављенији сталеж државе. Нигде као у сељачким редовима, не могу се пронаћи умност и сталоженост.

Својим логичним анализама прилика и одличним проценама времена и људи, сељаци су ме потпуно освојили, задивили ме, а својим јунаштвом и стратегијом бацили су у засенак високи проценат војничког кора, који се васпитавао да се бори, да у борби предводи и примером показује пут и начин како и шта треба да се ради. Постао сам приврженик сељачких, земљорадничких покрета и партија јер их сматрам темељом друштва и државе. Официри и велики број интелектуалаца су несигуран део заједнице. У њима су амбиције које су често болесне јер превазилазе њихове умне и моралне снаге. Завидни су и спремни на пакости. Када пригусти спремни су да побегну и да се заогрну опортунизмом, који није човечан. Ја сам имао и имаћу неприлика, главобоље и невоља са људима из тих класа, које би требало да воде и граде, али више знају да руше.

Није имао лак посао, јер Хомоље је било пуно разне војске. У Хомољу су се налазиле две групе Пећанчевих четника. Групу од неколико стотина четника предводио је поручник Сава Марковић, који је био родом из околине Зајечара. Другу групу од сто четника предводио је војвода Војислав Трибрђанин – Звишки. У Кључу је био војвода Илија Савовић, а к Неготину војвода Жарко. На Црном Врху имао је жандармеријски наредник Видоје групу од 12 жандарма. У низинским деловима Хомољских планина били су комунисти, под командом Вељка Дугошевића, резервног потпоручника, учитеља по професији, који се називао командантом Источне Србије. Располагао је са 150 партизана и са око 100 црвених четника војводе Пљешковића, који му је пришао. Дугошевићеви партизани претежно су били Личани, радници из рудника злата у Благојевом Камену. Са њим се Пилетић срео и преговарао је о заједничким акцијама против непријатеља и његових сарадника, али се нису могли сложити ни по једној тачки предложених програма. Дугошевић је припремио заседу да убију Пилетића, али Велимирова прича о положају његових војника збунила је Дугошевића и није смео да замишљено учини.

Комунисти су напали ослобођени Петровац на Млави и четнике Пилетићеве у Бистрици, којима је командовао капетан Павле Илић Младеновић. Те исте ноћи, на превару, комунисти су ухватили капетана Павла Илића Младеновића и тројицу пратилаца, побили их на зверски начин у Петровцу на Млави, па тела закопали у ђубришту школе. Тим својим нападом на Бистрицу и убиством Павла Илића Младеновића са пратиоцима, почео је грађански рат у Источној Србији, којега су изазвали комунисти. Вест о томе озлоједила је људе оног краја и тражили су да се Хомоље очисти од комуниста. На комунисте та осуда није имала никаквог утицаја. Они освајају места из којих су се повукли Пилетићеви одреди.

Када су комунисти освојили Жагубицу, запалили су општинску архиву, опљачкали новац општине и вредности бројних грађана. Опкољени Пилетићеви војници успели су да одступе, али стигао им је у помоћ сам Пилетић са великим одредом. Ту су заробили 29 комуниста, десетину их је погинуло, а главнина је одступила пут Кучева. Заробљеним комунистима Пилетић је одржао говор у којему је истакао да не жели грађански рат, а да они могу да иду куда хоће, могу да се прикључе његовим одредима, или врате Дугошевићу. То је направило необичан утисак на оне који су се вратили у свој комунистички одред.

Постали су ватрени пропагандисти за Пилетића и његову борбу. Да би се то понашање спречило, Дугошевић и политичко руководство стрељали су тројицу војника, међу њима и познатог комунисту Качара. Тако је грађански рат у Источној Србији постао стварност. Он ће у потпуности уништити комунистички покрет Источне Србије. Истина, њихов политички комесар, др Гвозденовић, покушао је да се односи среде и срео се са Пилетићем у манастиру Горњаку, али са комунистима, због њихових лажи, интрига и неверства, ништа се добро и паметно није могло постићи јер се договореног нису придржавали.

О свему томе, укратко, пише Пилетић у својим мемоарима и нема потребе да ја настављам надуго и нашироко из својих бележница. Још једно морам да поменем због читаоца. Ја у том времену нисам био тамо. Био сам на путу од немила до недрага, а догађаје сам бележио годину дана касније, узгредно, уз други задатак. И те бележнице поседујем, иако писане 1942. године. Приликом мојег одласка из титоистичке Југославије остале су код пријатеља. Тек 1957. године добио сам их преко једне иностране установе.

Почетком зиме 1942. почела је велика немачка офанзива на „одметнике“ у Хомољу. Циљ офанзиве био је да се ухвати или убије Пилетић и униште његови одреди. Једнога дана пронела се вест да је Пилетић погинуо. У ствари, он се склонио на један забачени салаш. Надао се да ће таква вест утицати на немачку офанзиву и на српске колабораторе – љотићевце, да са потером престану. И то се заиста десило. Вест о Пилетићевој погибији стигла је и до Врховне команде и Драже Михаиловића, који је у Хомоље послао специјалног делегата да види како се то десило.

Уништење комуниста Источне Србије

Одмах иза пронете вести да је Пилетић погинуо, комунисти су почели општи напад на његове одреде, рачунајући на брзу победу. Истина, они се ни раније нису придржавали споразума склопљеног између Пилетића и комесара др Гвозденовића, у манастиру Горњаку. Веровали су да је прилика да приграбе целокупно вођство отпора у Источној Србији. Према директиви Пилетића, његови одреди прешли су у акцију против комуниста и извршили напад на њихов главни штаб у Нересници. Док је комунистичко руководство успело да се спасе бекством, национални одреди побили су и заробили више комуниста, међу којима и капетана Јовановића.

Комунистички главни штаб за Источну Србију, бежећи, дошао је у село Дубоко, али ту их је напао војвода звишки Војо Трибрђанин и готово потпуно уништио. У борби је погинуо и комунистички командант за Источну Србију Вељко Дугошевић.

Комунисти су имали у Источној Србији око 1.800 људи, а после погибије њиховог вођства највећи део пришао је Пилетићевим националистичким снагама, док су мале групице од преосталих, већином правих комуниста, остале да се крију по терену, не водећи више никакву акцију. Неки су бежали у Босну и тамо се прикључили већим комунистичко-титоистичким одредима. Тако је, почетком 1942. године, цела територија Источне Србије била под управом ЈВуО. Уништени су комунистички одреди у Крајини, код Соко Бање, Књажевца, Сврљига и Ниша. Партизани ће се појавити с пролећа 1944. године, а власт ће дограбити после преласка совјетске војске у Југославију и помоћу бугарске војске, која се у септембру 1944. од окупаторске претворила у савезничку комунистичку армију и устоличила титоисте у Београду и целој Југославији. Обилату помоћ комунистима пружили су Америка и Енглеска и поред певања титоистичких шумаца, издајника своје земље и народних крвника: „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“.

Захваљујући тим савезницима, Срби су поробљени, десетковани, ментално уништени. Када су савезници у питању, ми смо наивчине, све смо им веровали и на њих се надали, па са поносом папагајски понављали: „Наши велики савезници“. А они, рушили су српске градове, са висина су бацали товаре бомби и убијали српску нејач, болесне, остареле и палили њихову имовину. И када су, излажући свој живот погибији, бежали преко границе великим савезницима, и постајали код њих стражари магацина, били су пресрећни и заборављали на своје чинове и звања. Тако се народ обезљудио, обљутавио, окукавичио и ментално пореметио. То је део подмукле борбе којом су нас велики савезници уништавали, у потаји, да би у последњој декади двадесетог века иступили, у име хуманости, хришћанства и демократије, подобно својим историјама, као највећи злотвори Срба у њиховој мучној историји. И на крају, Срби, којима велики свезници, марке и долари нису попили мозак, открили су које су и какве су хуље они у које су веровали. Србија је разрушена, Срби десетковани и сведени на просјачки штап, али „васкрсења не бива без смрти“.

Српска24.ме