СТРАДАЛНИ КОСМЕТ: Отмице Срба и крвава 1998. година уочи НАТО агресије!

Главни пут ка Језерским планинама водио је кроз село Речане…

Ово село у општини Сува Река било је једно од најопаснијих места на Косову и Метохији 1998. године. Кроз њега су свакодневно пролазили терористи из ОВК, који су Језерске планине претворили у своје природно утврђење – са штабовима, обучним камповима, илегалним болницама и магацинима наоружања.

Путеви према Језерским планинама били су изузетно опасни због честих заседа и постављених нагазних мина. На једном од тих путева киднапован је тринаестогодишњи Срећко Благојевић, чије тело ни до данас није пронађено. Када је реч о Косову и Метохији, фокус шире јавности најчешће је усмерен на 1999. годину због НАТО бомбардовања. Међутим, 1998. година била је изузетно крвава, обележена жестоким сукобима, масовним страдањима и трагедијом цивилног становништва.

Све је почело у селу Доњи Ратиш код Дечана, 21. априла 1998. године. Био је то трећи дан Васкрса када су албански терористи у тракторској приколици из села одвезли седам старијих особа. Њихова тела, везана жицом, касније су пронађена у Радоњићком језеру.

Била је то прва већа отмица српских цивила и почетак њиховог страдања те 1998. године.

Заробљени Срби одвођени су у логоре у Ликовцу, Лапушнику и Јабланици.

У логору у Јабланици држани су у подруму у ком је ниво воде био један метар. У Дечанима су 23. маја 1998. године отета и два припадника Посебних јединица полиције – Раде Попадић и Никола Јовановић из Шапца. Затворени су у логору у Јабланици, где су мучени и касније ликвидирани. Јовановићеви посмртни остаци нису пронађени до данас.

Отмица ове двојице полицајаца била је каписла која је покренула чувену акцију „Деблокада Дечана“.

Тада је отворен пут Пећ–Ђаковица, али су се масовне отмице Срба наставиле у другим местима широм Косова и Метохије.ОВК више није нападала само по путевима, те су крајем јуна 1998. године заузели рудник Белаћевац код Приштине и заробили раднике.

Антитерористичка акција полиције и ослобађање копа започели су на Видовдан, али девет рудара до данас није пронађено.

Да Вас подсетимо: Сећање на стравичне злочине муџахедина над деветогодишњом Мирјаном

Почетком јула 1998. године, у селу Лођа код Пећи, припадници Посебних јединица полиције упали су у заседу спасавајући чланове породице Вујошевић. Тада је заробљен капетан Срђан Перовић, који је пре убиства изложен стравичном мучењу – терористи су му одсекли уши, нос и језик и ископали очи. Када је 1.500 терориста напало Ораховац, у окружењу је остало 120 полицајаца из Пирота. Град је ослобођен на данашњи дан ’98. године, а касније су у масовним гробницама у Волујку и Малишеву пронађени посмртни остаци 46 цивила, међу којима и 15 чланова породице Костић из Ретимља.

У августу 1998. године, током велике офанзиве српских снага безбедности, заузет је важан штаб ОВК у селу Клечка на подручју Дренице. Тада су откривени масовна гробница и крематоријум у ком су спаљивана тела убијених српских цивила. Током те акције заробљена су браћа Љуан и Беким Мазреку, припадници ОВК из Малишева. Они су пред истражним органима и камерама РТС-а одмах признали: „Наш командант издвојио је једну девојчицу од 10 година из оближњег села. Чуо сам да је неко из масе дозива:

‘Кћери Јована’.

Када смо је групно силовали, убили смо и њу и мајку тамо код оног храста.“

Током 1998. године на Косову и Метохији убијено је 210 Срба, а отето их је 174.

У борбама, заседама и отмицама страдало је 118 припадника Министарства унутрашњих послова и 38 војника. Током повлачења војске и полиције у јуну 1999. године, из затвора Дубрава код Истока, Липљан и Приштина у централну Србију пребачено је 2.050 албанских терориста.

Сви они били су оптужени за највећа зверства над српским цивилима, војском и полицијом.

Након међународних притисака и доношења Закона о амнестији, почетком 2002. године уследило је пражњење затвора. Сви они пребачени су на Космет и предати КФОР-у, где даљи процес против њих никада није настављен.

Да Вас подсетимо: Логор Старо сајмиште: стратиште и светилиште

То није био само чин отварања затворских решетки, већ поновно убијање српских жртава.

Оптужени за најтеже злочине једноставно су закорачили у слободу, остављајући иза себе једну од најмрачнијих и најконтроверзнијих страница наше затворске и правосудне историје.

Браћа Мазреку пуштена су из затвора у Нишу фебруара 2002. године, и данас слободно живе у свом родном Малишеву…

Деки РС/Корени.РС