Шта смо научили из писма Бојане Маљевић

Студентско-блокадерски покрет обавијен је велом тајни од самог почетка. Крије се програм, крије се листа, крију се лидери, крију се извори финансирања, а одлуке се доносе далеко од очију јавности. Управо би зато писмо Бојане Маљевић које је процурило у јавност могло да буде један од најважнијих политичких докумената јер нам даје увид иза кулиса студентско-блокадерског покрета и показује како функционише његова унутрашња политичка логика. А та логика, судећи по њеном писму, много више подсећа на механизме политичке контроле него на нову демократску културу коју су студенти блокадери месецима обећавали грађанима.

Слушали смо да студенти блокадери доносе другачију политику од оне против које се боре. Међутим, из писма Бојане Маљевић сазнајемо да се иза затворених врата расправља о механизмима контроле људи који ће бити на изборној листи и кандидата које су управо студенти бирали, проверавали и за које тврде да су најбољи међу најбољима. Управо ту настаје парадокс који писмо разоткрива. Ако су кандидати прошли све провере и ако су заиста најбољи међу најбољима, зашто је потребно додатно их везивати изјавама, ветима и правилницима? Или студенти блокадери не верују сопственом избору или никад нису ни планирали да њихови кандидати буду самостални политички актери.

У свом писму глумица, продуценткиња, активисткиња и професорка Маљевић – како се сама потписује – пише да су „они” стали уз студентско-блокадерски покрет не зато што је понудио нове људе, нове вође или нову идеологију, већ нови начин размишљања о политици, које је засновано на поверењу, солидарности, отворености и одговорности. Не знам у којем паралелном универзуму живи многотитулна госпођа Маљевић, али студентско-блокадерски покрет је све осим заснован на вредностима које спомиње.

Солидарност сигурно нису показали с породицама жртава које им нису дозволиле да политички злоупотребљавају трагично настрадале у паду настрешнице у Новом Саду, већ су их најстрашније вређали и понижавали да су се продале властима. О отворености је још теже говорити у покрету у којем се свака критика или другачије мишљење аутоматски проглашавају издајом, а неистомишљеници етикетирају као ћаци и линчују на друштвеним мрежама. Преузимање одговорности сигурно нису показали када је њихова колегиница Милица Живковић погинула на Филозофском факултету. Али смо сведоци константног насиља над онима који политички другачије делују, мисле и гласају.

Маљевићева је у праву кад каже да је лако препознати аутократију код других, али је тешко препознати у сопственом деловању, што подсећа на новозаветну опомену да виде трн у туђем оку, а не примећују балван у свом. Аутократија у студентско-блокадерском покрету огледа се у томе да се покушава наћи механизам како да се контролишу људи који ће бити на студентској листи без студената, касније и народни посланици, јер изгледа да у своје кандидате, све заједно, немају ни мало поверења. Због тог неповерења у кандидате са листе, који су изгледа кварљива роба, тражили су да потпишу изјаве, коју је Маљевићева одбила да потпише. Нажалост, садржај те изјаве није процурио у јавност.

Овде се, међутим, отвара једно много важније питање. Аутократија подразумева концентрацију политичке моћи у рукама онога ко том моћи заиста располаже. У демократском систему политички легитимитет стиче се на изборима, када грађани некоме дају мандат да их представља, али се с њим стиче и политичка одговорност. Управо зато делује парадоксално да се механизми политичке контроле успостављају још пре него што је иједан глас освојен. Ако кандидати тек треба да добију поверење грађана, ко је тај ко већ данас сматра да има право да их обавезује, усмерава или контролише? Ко доноси одлуке, по којем основу и на основу чијег демократског легитимитета? Ако одговор на та питања није познат јавности, онда се намеће још једно питање – да ли ће будући народни посланици заиста бити самостални политички представници грађана или тек политички проксији анонимног центра одлучивања? Јер политички легитимитет и одговорност носиће људи чија ће имена бити на изборној листи и гласачком листићу.

Они ће одговарати грађанима, медијима и политичким противницима за сваку одлуку. Ако, међутим, кључне политичке одлуке буде доносио неко ко није изашао пред бираче и чији идентитет јавност не познаје, онда ће политичка моћ и политичка одговорност бити раздвојене – моћ ће остати у сенци, а одговорност ће сносити они који су добили поверење грађана. Управо је то питање које, по мом мишљењу, отвара писмо Бојане Маљевић, али и питање ако студенти блокадери не верују људима које су сами изабрали, зашто би грађани Србије веровали њиховом избору.

Како се мени чини, највећи проблем није сама листа, већ питање ко ће њом политички управљати. Иза израза попут „наша деца”, „наша младост” и „студенти” крије се анонимни центар одлучивања чији идентитет јавност и даље не познаје. Грађанима ће бити представљени конкретни кандидати са својим биографијама, интегритетом и политичким програмима. Они ће изаћи пред бираче, одговарати на питања медија и сукобљавати се с политичким противницима и, уколико освоје мандате, политички легитимитет добиће искључиво од грађана Србије.

Управо тада настаје проблем који, по мом мишљењу, разоткрива писмо Бојане Маљевић. Како задржати политичку контролу и управљати људима који више неће свој легитимитет црпети из анонимног центра одлучивања, већ из воље грађана? Ако се суди по ономе што је Маљевићева описала, одговор се тражи у различитим механизмима политичког обавезивања и контроле. Уместо политике поверења, добили смо расправу о политичком надзору. Уместо нове демократске културе, отворено питање ко заправо одлучује и ко ће сутра доносити одлуке у име оних за које ће грађани гласати.

Заиста ме чуди наивност оних који мисле да ће моћи да контролишу многотитулне главе од оног тренутка када добију посланички мандат и легитимитет на изборима. Они који се крију и који нису добили легитимитет на изборима мисле да ће моћи да контролишу оне који су га добили? Пресмешно!

Политика