Ко је албанска реплика Мираша Дедеића

Како Аљбин Курти припрема и помаже нешто што се већ зове и појављује као Косовска православна црква?

Зна ли неко у Србији, био велики верник или тврди атеиста, ко је Никола Џуфка? У претрагама се може наћи да је реч о ситном албанском преваранту из града Елбасан, који је мало учио а мало понављао градиво у средњој прехрамбеној школи. Али док је чекао да коначно дипломира и запосли се у неком пољопривредном комбинату, он је изгледа стигао да упозна и небеске каноне и подземне кланове. На крају те невероватне приче, свршени средњошколац представио се косовским Албанцима и њиховим западним спонзорима као први архиепископ Приштине, Пећи и целог Косова. Или поглавар нове Косовске православне цркве.

Албанска православна црква оштро се оградила од Џуфке, као и од свих његових поступака, наводећи да није никада ни студирао теологију, био свештеник нити имао везе са православном црквом. У једном од саопштења се, као посебна занимљивост наводи деманти Џуфкине тврдње да је Косовска православна црква основана у „палеохришћанској катакомби“ јер се, изгледа, катакомба налазила у подруму Џуфкине куће где вероватно држе каце са киселим купусом, проклијали кромпир и старе књиге о прехрамбеној производњи. То опет не значи да макар писци косоварске историје не треба да истраже то најновије археолошко чудо – катакомба у којој је за једну ноћ, сама од себе, настала најстарија црква на Балкану а њен оснивач је, опет, толико виталан да тек намерава да почне каријеру великог верског вође.

Албанска православна црква се, дакле, оградила од Џуфке, ОЕБС је у више наврата изразио све нијансе забринутости због угрожавања положаја Српске православне цркве, али одпоступака преваранта из Елбасана нимало се не ограђује Куртијев режим. Нешто што се зове Јавни сервис Косова преноси, без икакве нелагоде, Џуфкине тврдње о томе да је он поглавар најстарије цркве, да су све српске светиње на Косову заправо отете од албанских хришћана. На државним свечаностима или комеморацијама за њега је резервисано место у првим редовима, баш као што албанска полиција толерише његове, поновљене насилне упаде у храм у селу Ракитница код Подујева после којих се сликао испред са заставом Велике Албаније, у друштву верника из разних кланова, полицијских јединица или, можда, западних посматрача задужених за верске слободе. Средином јула медији на Косову пренели су Џуфкину информацију да је управо добио спор против СПЦ и да зато треба да преузме управљање над манастирима, црквама и да се патријарху српском Порфирију мора забранити улаз на Косово и Метохију.

За страног посматрача Џуфка би могао да делује само као живописни, маштовити преварант, али главни проблем је што се његове моралне димензије савршено уклапају у данашње Косово, било да је реч о власти, опозицији, невладиним организацијама, британској, америчкој или немачкој амбасади. Да верује у било шта, да има мало обзира, већ би одавно био у затвору или установи где се рукави налази на леђима. Али нашао је и цркву и Бога по мери Аљбина Куртија, никада заборављеног добитника награде за толеранцију „Наше борбе“ коју је одбио да прими иако га је цвет либералне Србије од Соње Бисерко до жена у црном са сузама у очима очекивао. Курти није примио тог дана награду за толеранцију, мада су награду могли да добију и новинари „Наше борбе“ који су у кристалној дворани хотела „Хајат“ са будистичким миром чекали на одговор када ће коначно примити плате.

Потпредседник Социјалдемократске уније Мирослав Христодулу, главни сарадник политичког и интелектуалног колостаса какав је Жарко Кораћ, написао је у предлогу награде за Куртија да „ненасиље албанских студената у мишљењу, делима, речима, као и исказана култура у протестовању, беле мајице, беџеви, као идентификација, њихове књиге, и протестни прогласи које су носили на демонстрацијама – највећи су допринос промовисању толеранције међу људима“. Две недеље касније, Курти је ушао у „Ослободилачку војску Косова“ коју су тада западне силе описивале као терористичку организацију.

Несуђени шампион толеранције, на власт је дошао са паролом да неће никада преговарати са Београдом, али је крајем јула 2026. године поново померио границе насиља над косовским Србима. Полиција је добила налог да детаљно претреса све вернике које су дошли у призренски манастир Светих архангела, а након службе верницима је без образложења забрањено да посете Богородицу Љевишку, Призренску богословију.

Као у некој комедији Душана Ковачевића, полиција је позвала популарног глумца Милана Васића да им покаже листу песама које ће изводити у порти призренског манастира. Након разговора о „плејинг листи“ песама, речено му је да ће полиција прекинути наступ ако се у некој песми изговори реч Метохија. Сам глумац изјавио је да је током наступа видео снајпере. Или су то можда били наоружани музички уредници. ОЕБС још није изразио забринутост.

Једна од најновијих вести из Приштине гласи да сваки водич који води ходочасничка путовања по Косову и Метохији мора да има посебну лиценцу издату у Приштини. Није познато ко би могао да издаје лиценце, али се да наслутити да је кратка историја светих места написана у Куртијевом и Џуфкином подруму.

Можда прича о новој лажној цркви и старим преварантским техникама делује неозбиљно, али тако су причали и када је црногорска служба пронашла Антонија Абрамовића а касније и Мираша Дедеића. Један јапански новинар је доживео озбиљан шок када је једном, у осам ујутру, дошао да разговара са великим духовником Мирашом. „Хоћемо ли да дрмнемо по лозу“, питао га је поглавар ЦПЦ. Када је видео запањен израз на лицу јапанског новинара, брзо се снашао – извините, онда ћемо виски. За време короне и забрана свих окупљања, друштвеним мрежама ширила се шала да ће он и његова црква „овај Ускрс дочекати без верника, као и вазда“. Можда је Мираш и имао присталице, али се изгледа половина плашила Интерпола а половина Бога, тако да су шале на рачун цркве регистроване у полицијској станици Цетиње 2000. године опстале до данас. Две деценије касније, та Мирашева црква је замало добила на поклон од покровитеља Мила Ђукановића и осталих религиозних велетрговаца јужним воћем све цркве и манастире у Црној Гори. То су, међутим, спречили људи који се нису плашили ни Интерпола ни Бога.

Никола Џуфка, који се клати измећу вере и проневере, за узоре очигледно има Мираша и остале мафијашке ктиторе из Црне Горе. И зна да бројне цркве и манастире на Косову нема ко да брани. За сада га прати дубока подршка Куртијеве власти и плитка забринутост западних конзула на Косову. Некако истовремено, Домовински покрет који припада владајућој коалицији у европској Хрватској, недвосмислено подржава јачање Хрватске православне цркве. Та црква није настала ни у палеохришћанским катакомбама, ни у подрумима, него у Павелићевој НДХ а обновљена је у време европског ХДЗ-а. На челу цркве налази се извесни неуспешни оперски певач из Плевена Александар Радоев Иванов који је напустио музику и Бугарску пре 16 година и кренуо стазама „марсељског хрватско-бугарског братства“. У Задру је основао нешто што се зове јединствени Православни патријархат нација, али се то није примило, па се задовољио да буде само архиепископ Хрватске православне цркве. За разлику од Џуфке, до сада није упадао у српске цркве или манастире, преноси РТ Балкан.

ИН4С