ЦРНА ГОРА И РЕГИОНАЛНО ОКРУЖЕЊЕ: Уцене суседа и геополитички реализам!

Демонтажа тродеценијског аутократског режима у Подгорици и потоњи улазак аутентичних представника српског народа у структуре извршне и законодавне власти нису само трансформисали унутрашњу политичку сцену Црне Горе, већ су из темеља оголили релације у њеном непосредном окружењу. Из угла хладног геополитичког реализма, реаговања суседних држава на нову политичку реалност у Подгорици разоткривају дубоко укорењене хипокризије и покушаје да се процес европских интеграција Црне Горе искористи као механизам за спољно усмеравање и унутрашње обуздавање српског националног фактора.

Односи са Загребом представљају школски пример како једна држава чланица Европске уније злоупотребљава свој вето-механизам ради остваривања усконационалних интереса и идеолошког притиска. Деценијама су кључни билатерални проблеми, попут трајног разграничења на Превлаци, статуса школског брода „Јадран“ и процесуисања злочина над црногорским резервистима у сплитском логору Лора, гурнути под тепих док је Подгорицом управљао клијентелистички режим. Изгласавање Резолуције о геноциду у системима логора Јасеновац, Дацхау и Маутхаусен у Скупштини Црне Горе избило је из руку званичног Загреба дискурс о сопственој изузетности, изазвавши оштру реакцију у виду стављања политичких лидера српског народа на листе непожељних особа и отворених претњи блокадом европског пута.

Хрватска елита не жели стабилну и суверену Црну Гору засновану на меритократији, већ политички послушног суседа који пристаје на наратив у ком је било каква афирмација српског идентитета аутоматски „безбедносна претња“.

Односи са политичким Сарајевом (бошњачком политичком елитом) и привременим институцијама у Приштини обојени су константном паранојом од наводног ширења „српског света“. Званичници у ова два регионална центра навикле су на ранију Подгорицу, која је са ентузијазмом пружала услуге у покушајима геопостратешке пацификације Београда и Бања Луке. Зато се улазак српских политичких субјеката у власт доживљава са одбојношћу јер руши монополски концепт по ком су Срби у региону трајно дефинисани као „реметилачки фактор“. Отворена питања, од граничних демаркација до константних покушаја мешања у унутрашње скупштинске декларације Црне Горе, показују неспремност ових центара да прихвате демократизацију Подгорице.

Званични Тирана спроводи далеко суптилнију и прагматичнију политику. Користећи институционалне механизме и подршку албанским националним партијама у Црној Гори, Албанија гради свој утицај без директне реторичке конфронтације. Међутим, њен примарни интерес остаје очување политичке архитектуре у којој етнички Албанци остају тас на ваги, док се српски утицај систематски балансира.

Како званична Подгорица, а првенствено Нова српска демократија (НСД) као гравитациона тачка српског политичког организовања треба да се постави према овим изазовима?

1. Напуштање комплекса инфериорности: Црна Гора треба да пређе из позиције дефанзивног посматрача у стање сувереног актера који спољну политику води на принципима сопствених интереса. Интеграција у ЕУ јесте стратешки циљ, али она не би требала да буде компензована националним понижењем нити одрицањем од историјског памћења. То свакако не подразумева агресивност и конфронтацију, већ толерантност и стабилност, али и доследност, те самопоштовање, у регионалним односима.
2. Преузимање проевропског дискурса: Уласком у власт и вођењем Скупштине Црне Горе, представници НСД-а су избијањем „европске карте“ из руку регионалних критичара показали политичку зрелост. Показали су да борба за права српског језика, Српске православне цркве и економски опстанак српског народа није у колизији са европским стандардима, већ да се управо кроз ЕУ нормативни оквир та права најефикасније штите.

3. Инсистирање на владавини права (Поглавља 23 и 24): Одговор на уцене из Загреба или Сарајева не треба да буде емотивна реторика, већ стриктно спровођење реформи. Када Црна Гора испуњава критеријуме владавине права, уцене суседа постају огољени акт самовоље који губи подршку у самом Бриселу.

Црна Гора не би требала да гради добросуседске односе тако што ће од себе правити територију за испуњавање политичких и идентитетских жеља својих суседа. Српски политички представници предвођени НСД-ом имају историјску одговорност да остану гарант унутрашње стабилности, да одбране националну еманципацију српског народа и да применом хладног геополитичког реализма приморају окружење на однос заснован на уважавању и равноправности.

Владимир Добросављевић/Српска24.ме