ЧИЈИ ЈЕ УЛЦИЊ: Политика без одговора!

Постоје тренуци када једна реченица открије више о стању политике у данашњој Црној Гори него десетине конференција за медије. Управо таква је изјава потпредсједника Владе Црне Горе Ника Ђељошаја да је „Улцињ албански град“. Није спорно да је Улцињ град у којем албанска заједница има дубоке историјске, културне и демографске коријене. То нико озбиљан не оспорава. Али је спорно зашто је баш сада било потребно да један високи државни функционер отвори тему која више дијели него што повезује.

Црна Гора данас није земља којој недостаје националних тема. Напротив. Њој недостаје економских одговора. Недостаје сигурности, инвестиција, бољих плата, већих пензија, успјешније туристичке сезоне и бржег европског пута. У таквом тренутку отварати питања која лако буде старе подјеле значи скренути пажњу са онога што грађани свакодневно живе.

И ту се намеће питање: коме је данас политички потребнија прича о националном идентитету једног града него прича о животу људи у том граду?

Моје је мишљење да је оваква реторика политички погрешна. Она не нуди рјешења, већ производи нову полемику. Она не доноси ниједно ново радно мјесто. Не повећава ниједну пензију. Не смањује цијене. Не доводи ниједног туристу. Не приближава Црну Гору Европској унији.

Зато није без основа утисак да се оваквим темама јавни разговор помјера са животног стандарда на питања идентитета. То је образац који је Балкан много пута видио: када економија не постане главна вијест, политика често покушава да национална питања поново учини централном темом.

Али Црна Гора 2026. и 2027. године не би смјела бити талац такве политике.

Данас је много важније питање како ће изгледати наредна туристичка сезона него како ће неко политички дефинисати Улцињ.

Грађанина не занима чији је град ако у њему нема посла. Пензионера не занима политичка парола ако му пензија не може покрити лијекове. Младог човјека не занима ко је побиједио у политичкој расправи ако је већ купио карту у једном смјеру за иностранство.

Управо ту се, по мом суду, види разлика између двије политичке филозофије. Једна политику посматра кроз националну мобилизацију.Друга покушава да је врати на питања владавине права, економије, европских интеграција и једнакости свих грађана.

Та друга политика препознатљива је у грађанском концепту који већ годинама заступа Грађански покрет УРА. Може се неко слагати или не слагати са свим потезима те странке, али је тешко спорити да је њен темељ идеја да држава припада свим грађанима подједнако, без обзира на националну припадност.

У том контексту и политичко дјеловање лидера Грађанског покрета УРА Дритана Абазовића представља другачији приступ. Његов политички наратив настоји да тежиште стави на борбу против криминала, институције, инвестиције и европску перспективу, а не на надметање у националним квалификацијама. То је приступ који, по мом мишљењу, има већу способност да окупи него да подијели.

И зато није суштинско питање да ли је Улцињ албански град. Суштинско питање је – како је данас Улцињу. Како је породици која је цијелу годину чекала љето да би зарадила за зиму, а гостију је мање него што је очекивала? Како је власнику малог апартмана који сваког јутра гледа у празан паркинг и пита се хоће ли моћи отплатити кредит?

Како је конобару који не зна хоће ли послије августа поново на биро? Како је рибару чији је улов исти, а трошкови све већи? Како је пензионеру који у продавници прво гледа цијене, па тек онда шта му је потребно? Како је младом брачном пару који не зна да ли ће наредне године остати у Црној Гори или ће срећу тражити негдје друго?

То су питања која би, по мом увјерењу, морала бити у средишту рада сваког члана Владе Црне Горе.

Јер глад нема националност. Незапосленост нема вјеру. Сиромаштво не пита којим језиком говорите. Нити празан хотел пита коју политичку партију подржавате.

Када политичар каже да је неки град „албански“, „српски“, „црногорски“ , „хрватски“, „бошњачки“ или било чији, он можда добија политички аплауз дијела својих присталица. Али грађанин који увече сабира новац за рачуне поставља друго питање: шта је та изјава промијенила у мом животу?

Одговор је, нажалост, врло често – ништа.

Зато Црној Гори данас није потребно да се поново бројимо. Потребно је да се преброје инвестиције, туристи, нова радна мјеста, километри путева, нове фабрике, успјешне компаније и затворена поглавља у преговорима са Европском унијом.

То су теме које доносе будућност.Све друго може донијети само још један круг политичких подјела. И зато бих, умјесто питања „чији је Улцињ“, поставио једно једино питање сваком носиоцу јавне власти: Како је народу?

Ако је одговор да људи живе боље, имају веће плате, сигурније пензије, више туриста, више инвестиција и више наде – онда политика има смисла. Ако је одговор да се и даље расправља о идентитетима док људи брину како ће платити струју, лијекове и школовање дјеце, онда је вријеме да се политички компас поново окрене према ономе што је најважније.

Јер државе не напредују онда када се грађани дијеле. Државе напредују онда када власт има одговор на најједноставније и најтеже питање:

Како је народу?

А, народ , ко народ, гледа и ћути.

Мр.Момо Јоксимовић/Српска24.ме