ИСТОРИЈА И ВАСОЈЕВИЋИ: Бој на Шекулару!

Ове, 2026. године, навршава се 150 година од Боја на Шекулару, који се одиграо истога дана када и бој на Вучјем долу.

Како пишу академик др Миомир Дашић, професор и публициста Благоје Шарић и други аутори, једна од највећих и најкрвавијих битака на простору Горњег Полимља — Бој на Шекулару — одиграла се 29. јула 1876. године, на превоју Сјекирице, између Јанкове главе и Црвене стијене.

Напад башибозука из Плава, Гусиња, Ругове и Пећи, у јачини од око 4.000 добро обучених војника, услиједио је из два правца: из Ругове, преко Мокре планине, и из Плава и Гусиња, преко Приједола и Сјекирице, изнад Спалевића – Стрмењака.

Турска војска успјела је да потисне Шекуларски батаљон, који је бројао око 500 за пушку способних Шекулараца, и да попали све што је могло бити од користи за живот становништва. Становништво и стока били су на вријеме склоњени.

Шекуларски батаљон пружио је снажан отпор, али је пред осмоструко бројнијим непријатељем морао да узмиче према селу. Чим су чули да су Турци напали Шекулар, Бучички батаљон, на челу са Пантом Цемовим, и Полички батаљон, под командом Мира Дедовића, усиљеним маршем притекли су у помоћ. Заједничким снагама успјели су да одбаце непријатеља према планинским превојима између Роваца и Калудре — на Сјекирицу и Јанкову главу.

У исто вријеме када је турска војска напала Шекулар, из Берана се, преко Доње Ржанице и Роваца, према Шекулару упутила и регуларна турска војска, у јачини од око три хиљаде војника, са батеријом од шест брдских топова.

Она је заузела положаје изнад Доње Ржанице, чекајући команду да у двије колоне — преко Роваца и преко Борја и Ћетковића — удари у леђа браниоцима села.

У међувремену су браниоци успјели да потисну башибозучке снаге на Црвену стијену, гдје се одиграо завршни и драматични чин овог крвавог и, по много чему, необичног боја.

Борба је била жестока и крвава. Двије војске су се измијешале, па се борба водила прса у прса, што турској војсци није одговарало, јер је била обучена за фронтални начин ратовања. У општем метежу највише су радили ханџари, а употребљавано је чак и камење.

Као да то није било довољно, на борце се сручила велика непогода — олуја праћена кишом, а затим је пала и густа магла. Такви услови, у каменитом и тешко проходном предјелу, много су више одговарали браниоцима, који су добро познавали терен.

Борба није престајала све док турске снаге коначно нису савладане, поражене и приморане да се у нереду повлаче према Ругови, остављајући на бојишту мртве и рањене, као и велику количину ратне опреме. Заплијењено оружје и опрема касније су знатно помогли устаницима у даљим борбама.

Шекуларци су наставили да гоне непријатеља, док су Полички и Бучички батаљон похитали да помогну војводи Миљану Вукову у борби код Доње Ржанице. Међутим, борба је тамо већ била завршена, а турска војска се, послије великих губитака, повукла према Беранама.

Бој на Шекулару има велики историјски значај, али је изузетно занимљив и са војног становишта. Битка је вођена на релативно уском и каналисаном простору, са малим могућностима за маневар бројне непријатељске војске, која је у великим масама продрла у Шекулар. Шекуларске војне старјешине вјешто су искористиле познавање терена и немогућност непријатеља да развије своју пуну снагу.

Према до сада навођеним подацима, у Боју на Шекулару погинуло је око 640 турских војника, док је број лакше и теже рањених био знатно већи. Према казивањима становника који су након боја претраживали терен, многи рањеници касније су пронађени мртви у вртачама и испод борова.

Посебно је занимљиво предање да су браниоци тада први пут примијенили одредбе Женевске конвенције о забрани одсијецања глава погинулим непријатељским војницима. Турске снаге, међутим, нијесу поступале на исти начин. Према сачуваним казивањима, одсјекле су главе осамнаесторици српских устаника и однијеле их у Пећ, гдје су биле изложене ради застрашивања српског становништва. Пећки Срби су их потом откупили и сахранили код Пећке патријаршије.

Према казивањима старијих Шекулараца, устаници су, умјесто одсијецања глава, непријатељским војницима одсијецали носеве, како би својим старјешинама доказали колико су непријатеља убили. По народном предању, са бојишта је донесено више од хиљаду носева.

У Боју на Шекулару погинуо је и Дмитар Вуков, брат војводе Миљана Вукова. У спомен на њега, Црвена стијена, позната и као Масларски крш, од тада се назива и Дмитрова стијена.

Побједе на Шекулару и код Доње Ржанице остварене су великим пожртвовањем и храброшћу устаника са Лима, уз садејство батаљона црногорских Васојевића.

Бој на Шекулару имао је вишеструк значај. У њему су тешко поражене и десетковане снаге Ругове, Плава, Гусиња и околине Пећи, а затим потиснуте из Лимске долине. Такав пораз представљао је озбиљну опомену, па су касније, нарочито Руговци, нерадо кретали у војне походе према Шекулару и Полимљу.

Бој на Шекулару представљао је и почетак трогодишњег ратовања на горњем току Лима.

Академик Миомир Дашић у књизи „Васојевићи у устанцима 1860–1878. године“ закључује:

„Бој на Шекулару открио је да се и батаљони — Шекуларски и Полички — с десне стране Лима, која је по одредбама тајне војне конвенције спадала у интересну сферу Србије, боре под командом Миљана Вукова. У саставу одреда остаће они до краја црногорско-турског рата 1878. године.

Занимљиво је истаћи да С. Гопчевић ни послије Боја на Шекулару не спомиње Шекуларски и Полички батаљон у саставу Васојевићког одреда. По њему, војвода Миљан је командовао само са 1.500 ‘турских Васојевића’, што је одговарало снази Бучичког, Горњосељског и Полимског батаљона.“

(бесједа на сабору у Шекулару на Илиндан 2026. године)

Горан Киковић/Српска24.ме