Линија фронта у дневној соби: Како су страдали Срби у „Олуји“

Био сам у Книну када су ме пробудиле детонације. Када сам погледао кроз прозор, видео сам огромне облаке дима, као печурке после атомске бомбе. По целом граду су ницале, јер су гранате неселективно падале. Тако је почела „Олуја“.

Ово је део сећања Сава Штрпца, директора „Веритаса“, на драматичне дане етничког чишћења Срба из његове родне Крајине спроведене у злогласној хрватској акцији пре 31 годину. Он за Спутњик описује догађаје који су претходили погрому, али и трагедију која је пратила избегличку колону.

Када војник на првој линији фронта види да му гранате падају по кући, где су му деца, родитељи и породица, он, са пушком или без ње, трчи кући да најпре њих спасе. Управо се то и очекивало. Наша војска (Српске Крајине) није била професионална. Те прве линије бранили су људи који су живели у тим селима.

Бранили су се колико су могли, присећа се Штрбац, али против такве стратегије нису могли много – противник је био далеко бројнији и боље наоружан, однос је био седам према један и Срби су на том подручју имали свега око 30.000 људи под оружјем.

Народ је, схвативши да Хрвати могу пробити линије и упасти на територију, сам кренуо у бекство. Нико није желео блиске сусрете са њима, поучен искуством из Другог светског рата – Јасеновцем, Јадовном – али и оним што се дешавало у Миљевачком платоу, Масленици, Медачком џепу и Бљеску, где је спровођена тактика спржене земље, односно где није остајало ни људи, ни животиња, ничега.

Срби из Лике, Далмације, Кордуна и Баније носили су још из Другог светског рата дубоко укорењен страх од усташа и управо је тај страх био главни окидач да народ, без икакве наредбе, крене што даље од фронта, објашњава наш саговорник.

Мост Спаса

Нико није знао куда иде. Ишло се само што даље од граната и опасности. Цела Крајина је била под ватром и на домету.

Моје село је било свега неколико километара од линије фронта према Задру. Мушкарци способни за војску чували су линију по сменама. Када су почеле да падају гранате, мој брат је имао петоро мале деце, стару мајку и супругу. Шта је друго могао него да спасава породицу? Његов син, који је тада имао око седамнаест година, сео је за волан и повезао део породице, док је други део кренуо другим аутомобилом. Нико више није могао да заустави ту реку људи. И ја сам био у тој колони. Кретање је било непрекидно – што даље од граната и страха.

Тако се формирала колона Личана, Далматинаца, Кордунаша и Банијаца, која је ишла новопробијеним путем према Мосту Спаса у Мартин Броду, преко Уне. Том линијом прошло је више од сто хиљада људи, због чега се и зове Мост Спаса.

Дванаест километара од Босанског Петровца, према Кључу, 7. августа око један сат после подне, хрватски МиГ-21, који је полетео из околине Сплита, гранатирао је избегличку колону. То је случај који се данас води пред судом у Београду против хрватских пилота у одсуству. Сутрадан, 8. августа, два МиГ-а су полетела са Плеса код Загреба и напала колону код Сводне, недалеко од Новог Града. Ту су се људи, после четири дана, први пут мало одморили. Мештани српских села изнели су им храну и оно мало што су имали. Управо тада су стигли авиони и поново бомбардовали колону.

Ко је остао да чува кућни праг?

Како каже Штрбац, нису се баш сви придружили тој трагичној колони, било је и оних који су одбијали да напусте кућни праг – неки су знали да их чега сигурна смрт, али се од свог огњишта нису одвајали, а други једноставно нису веровали да би их дојучерашњи пријатељи и комшије побили без размишљања.

Старије људе је било најтеже наговорити да крену. Свако од нас има такве примере у својој породици. Мој рођак Марко Штрбац био је 1928. годишта и имао је четири сина. Синови су га молили да крене с њима, а он је говорио да не жели, да му је ту жена сахрањена и да неће напустити ни имање ни њен гроб.

Унпрофорци су га одвели у камп код Бенковца, потом у Книн, а одатле је, на захтев хрватских власти, са још тридесетак Срба издвојен и ухапшен и то им је био услов да пусте остале да крену према Србији. Судило му се и у Задру и у Сплиту, а на крају је пуштен јер, како каже наш саговорник, коначно су схватили да није никакав политичар или фигура од утицаја, већ обичан српски сељак.

Рођак је касније отишао код синова у Србију, па у Аустралију, али није могао тамо да остане. Рекао је да мора да се врати у своје село и код своје жене која је тамо сахрањена. Вратио се преко Београда у родно место и после годину-две пронађен је мртав. До данас не знамо да ли је убијен или је умро од туге, јада, беде или једноставно недостатка хране и лекова.

Сваки човек кад процењује неку ситуацију увек полази од себе и тога шта би он урадио у конкретној ситуацији, прича наш саговорник. Размишља о томе како никоме ништа није нажао урадио, па да, следствено томе, ни њему нико неће наудити. Ти људи нису били сигурни да ће бити убијени. Веровали су да немају разлога да им се тако нешто догоди. Али разлог није био оно што су урадили – довољно је било то што су били Срби.

Милица Тркља/Спутњик