Сенад Авдић демонтирао причу о „Сарајево сафарију”

Аутор „Слободне Босне” упоредио је наратора словеначког документарца са Душком Ерцегом, човеком чије су сензационалне приче о заробљеним Бошњацима крајем деведесетих стигле и до Савета безбедности УН, пре него што је откривено да је реч о манипулатору

Прича о такозваном „Сарајево сафарију”, према којој су богати странци током рата долазили на положаје Војске Републике Српске и плаћали да пуцају на грађане Сарајева, почива на исказу анонимног човека чији идентитет, биографија и наводна обавештајна улога никада нису независно проверени, указао је сарајевски новинар Сенад Авдић у опширном ауторском тексту објављеном у „Слободној Босни”.

Анализирајући начин на који је изграђен наратив словеначког документарног филма „Сарајево сафари”, Авдић је указао на бројне нелогичности, непроверљиве тврдње и противречности у сведочењу човека чији исказ представља окосницу читавог филма.

Као упозоравајући пример, Авдић је подсетио на случај Душка Ерцега, који је у пролеће 1998. године у Сарајеву представљен као изузетно важан сведок и бивши политички затвореник из Србије.

Ерцег је тада тврдио да се у затвору у Сремској Митровици налазе десетине, а према неким његовим верзијама и стотине Бошњака заробљених током рата у БиХ, укључујући људе нестале после пада Сребренице.

Иако је током различитих разговора износио различите бројеве и међусобно неусклађене податке, његове тврдње прихватане су без озбиљне провере. У Сарајеву му је обезбеђен луксузан смештај, полицијска заштита и третман „крунског сведока”, док су се пред његовим хотелским апартманом смењивали политичари, новинари, стране делегације и истражитељи ратних злочина.

Према Авдићевом тексту, целом операцијом његовог пребацивања у БиХ и медијског представљања наводно је руководио Харис Силајџић, тадашњи копредседавајући Савета министара БиХ.

Ерцегове приче убрзо су стигле и до највиших међународних институција. Тадашњи амбасадор БиХ при Уједињеним нацијама Мухамед Шаћирбеговић обратио се Савету безбедности тврдњом да власти у Сарајеву располажу веродостојним сведочењима о Бошњацима заточеним у Сремској Митровици.

Из Србије су уследили деманти представника правосуђа, затворске управе и Црвеног крста. Читава конструкција урушила се када је Ерцег, током једног телевизијског гостовања у Сарајеву, украо новчаник запослене у страној телевизијској кући. Ухапсили су га исти полицајци који су га претходно чували као важног сведока.

Авдић подсећа да нико од политичких и медијских актера који су Ерцегу дали огроман простор касније није показао интересовање да објасни како су његове приче прихваћене без озбиљне провере.

Ерцег се поново појавио 2008. године, када је хрватским медијима и правосуђу понудио наводна сазнања о убицама новинара Иве Пуканића. Тада се поново налазио у затвору у Сремској Митровици, а тврдио је да су га српске власти затвориле јер је учествовао у потрази за Радованом Караџићем.

Управо преко тог случаја Авдић повлачи паралелу са главним сведоком у филму „Сарајево сафари”. У оба случаја, наводи он, јавности су понуђене сензационалне и трауматичне приче о ратним и поратним догађајима, које су прихватане без критичког преиспитивања.

Разлика је, међутим, у томе што је Ерцег наступао под сопственим именом, док је идентитет главног наратора „Сарајево сафарија” потпуно сакривен. Његово лице и глас технички су измењени, а гледаоцима није понуђен готово ниједан податак који би омогућио независну проверу његове биографије и тврдњи.

„Та анонимност сама по себи умањује или доводи у озбиљну сумњу његов кредибилитет и веродостојност”, закључује Авдић.

Према верзији изнетој у филму, реч је о Словенцу који је завршио високе државне школе у Београду, вероватно Војну академију, а потом радио у словеначком безбедносном апарату. Наводно га је 1991. године ангажовала неименована америчка обавештајна агенција, после чега се на ратиштима бивше Југославије представљао као новинар.

Не наводи се за коју редакцију је радио, ко га је послао у БиХ, нити постоји јавно доступна документација која би потврдила његов професионални или обавештајни статус.

Посебно је спорна тврдња да су му бивше колеге из српских обавештајних структура у Београду саме откриле једну од најтежих тајни – да богати странци преко Београда долазе на сарајевско ратиште како би, за новац, пуцали на цивиле.

Према његовом исказу, исте структуре су му потом омогућиле лет хеликоптером на Пале, где су га преузели припадници обавештајног апарата Војске Републике Српске и одвели на Грбавицу, како би се лично уверио у деловање страних снајпериста.

Авдић оцењује да је такав сценарио тешко помирити са начином на који обавештајне структуре функционишу, посебно када је реч о прикривању информација које би могле указивати на тешке злочине.

Он као пример наводи случај новинара Зорана Петровића Пироћанца, који је после пада Сребренице снимио тела убијених Бошњака и материјал приказао на једној београдској телевизији. Исте вечери полиција је упала у редакцију и одузела снимке.

Из тога Авдић изводи кључно питање: како је могуће да су структуре које су одузимале компромитујући материјал и настојале да спрече његово објављивање истовремено непознатом новинару и страном обавештајцу добровољно откриле наводно организован систем доласка страних „ловаца на људе”, обезбедиле му превоз и омогућиле приступ положајима са којих су, према његовим тврдњама, дејствовали?

Још једну озбиљну пукотину у верзији из филма представља тврдња анонимног сведока да је током рата био добро познат међу страним и домаћим новинарима у Сарајеву и да се без препрека кретао по свим странама ратишта, укључујући Илиџу, Илијаш и Пале.

Ипак, ни три године после премијере филма ниједан ратни извештач није потврдио да познаје особу која одговара том опису.

Ратни репортер и дугогодишњи новинар Зоран Кусовац одбацио је могућност да је анонимни човек из филма био део новинарске заједнице у Сарајеву. Он је подсетио да су новинари током рата, због изузетно опасних услова рада, били упућени једни на друге и добро знали ко се налази на терену.

Авдић зато поставља питање како је могуће да особу која тврди да је непрестано улазила и излазила из Сарајева, одржавала везе са различитим странама и била позната међу новинарима данас не препознаје ниједан професионалац који је извештавао из града.

Он критички оцењује и касније књиге и текстове који су се ослањали на филм, истичући да су они углавном изведени из истог анонимног сведочења, а затим допуњавани новим, такође непровереним тврдњама.

На тај начин, уместо више независних извора који једни друге потврђују, створен је круг у којем се различити аутори позивају на исту почетну причу, чиме се ствара привид да постоји већи број доказа и сведочења.

Авдићев текст не представља негирање страдања цивила током рата у Сарајеву, нити злочина почињених током вишегодишњих борби, већ прецизну демонтажу начина на који је конкретна прича о организованом „сафарију” претворена у готово неупитну истину.

Кључни проблем остаје исти: филмска конструкција почива на једном анонимном сведоку, чији идентитет није познат, чију биографију нико није независно потврдио и чији исказ садржи низ нелогичности које аутори документарца нису разјаснили.

Уместо материјалних доказа, имена учесника, докумената, спискова, фотографија, снимака, новчаних токова или потврђених сведочења људи који су наводно учествовали у организацији, јавности је понуђена прича коју је потребно прихватити на поверење.

Управо зато Авдићева анализа представља најозбиљније довођење у питање читавог наратива о такозваном „Сарајево сафарију”: не политичким порицањем, већ упоређивањем тврдњи, провером њихове унутрашње логике и указивањем на чињеницу да сензационална прича, ма колико често била понављана, не може постати доказ само зато што је претворена у филм.

Политика