Тодор Станковић Стамболија — заборављени херој Старе Србије и чувар српског народа

У историји српског народа друге половине XIX и почетка XX века постоје личности чији је рад остао у сенци великих државника и војсковођа, иако су управо они носили најтежи терет националне борбе на простору Старе Србије и Македоније.

Ко је био Тодор Станковић Стамболија?

Један од таквих људи био је Тодор Станковић Стамболија (1852–1925) – дипломата, национални радник, публициста, ратник и један од најбољих познавалаца прилика у Османском царству. Током више од пола века јавног деловања био је непосредни сведок и учесник најважнијих догађаја српске историје, од борби за ослобођење Ниша до стварања југословенске државе.

Рођен је 13. фебруара 1852. године у Нишу, тада још увек под османском влашћу. Школовање је завршио у родном граду, где је одлично савладао турски језик, што ће му касније бити од непроцењиве користи у дипломатској служби. Још као младић определио се за национални рад и укључио у покрет за ослобођење српског народа у Старој Србији.

Пресудан утицај на њега имао је Милош С. Милојевић, један од најпознатијих српских националних прегалаца тог доба, који га је почетком седамдесетих година XIX века упутио у Призрен.

У Призрену је од 1871. до 1874. године уређивао српски део листа „Призрен“, једног од ретких гласила које је у то време могло да преноси вести и ставове српског становништва под турском управом.

Међутим, новинарски рад био је само један део његове мисије. Боравећи у граду, успоставио је блиске односе са руским конзулом Иваном Јастребовом, као и са Симом Игумановим и Савом Дечанцем, људима који су снажно подржавали развој српског школства и духовности.

У том периоду је настала и Призренска богословија

Управо у том периоду настала је и Призренска богословија, једна од најзначајнијих српских просветних установа у Османском царству. Станковић је пажљиво бележио прогоне, убиства и насиља над Србима, шаљући извештаје српској влади и страним дипломатским представништвима у покушају да скрене пажњу Европе на тежак положај српског народа.

Пред избијање Првог српско-турског рата 1876. године напустио је Ниш и прешао у Београд, где се прикључио добровољачким јединицама под командом Милоша Милојевића. Био је један од истакнутих чланова Нишког комитета, тајне организације која је припремала ослобођење јужних српских крајева.

Током оба српско-турска рата учествовао је у обавештајним и диверзантским акцијама иза турских линија, пружајући драгоцене информације српској војсци.

Посебно место у његовој биографији заузима ослобођење Ниша

Почетком јануара 1878. године управо је Тодор Станковић био човек који је, у име српске војске, турском паши изнео услове предаје града. После потписивања акта о капитулацији, српска војска је 10. јануара свечано ушла у Ниш, а Станковићу је припала част да први подигне српску заставу на нишким бедемима.

Тај тренутак остао је један од најсимболичнијих догађаја његовог живота и један од најупечатљивијих призора ослобођења града после више векова османске власти.

После рата започео је успешну државну службу. Био је срески начелник у више крајева јужне Србије и уживао поверење водећих српских политичара тог времена, укључујући Јована Ристића и кнеза Милана Обреновића. Ипак, најзначајнији део његове каријере тек је следио.

Најзначајнији део каријере Тодора Станковића

Када је Краљевина Србија 1889. године отворила конзулат у Приштини, настојала је да преко дипломатских представника помогне српском становништву на Косову и Метохији. После убиства првог конзула Луке Маринковића, задатак је био изузетно опасан. Управо зато је именовање Тодора Станковића за конзула 1890. године представљало избор човека који је добро познавао прилике на терену и који није показивао страх пред опасношћу.

Његови извештаји из Приштине данас представљају драгоцен историјски извор. У њима је детаљно описивао насиље над Србима, пљачке, отмице и присилна исељавања. Истовремено је радио на јачању српских школа, помагао свештенство и одржавао контакте са турским властима покушавајући да обезбеди минимум сигурности за локално становништво.

У Скопљу је наставо борбу за српске националне интересе

Савременици су бележили да се без пратње кретао приштинским улицама, сматрајући да српски конзул не сме показати страх чак ни у средини у којој је његов претходник изгубио живот.

Године 1892. премештен је у Скопље, где је наставио борбу за српске националне интересе. Тадашње прилике биле су изузетно сложене јер су се српски, бугарски и грчки интереси укрштали у Македонији. Станковић је учествовао у дипломатским активностима које су довеле до јачања положаја српске цркве и добијања српских епископа у више епархија. Тај успех имао је велики значај за очување националног идентитета српског становништва у региону.

Повратак у Приштину 1897. и рад у још тежим околностима

По повратку у Приштину 1897. године наставио је рад у још тежим околностима. Сматрао је да се положај Срба може поправити само комбинацијом дипломатске активности, просветног рада и непосредних контаката са локалним албанским првацима. Управо због тога је настојао да успостави личне везе са најугледнијим људима тог краја, верујући да се многи сукоби могу предупредити разговором и договором.

Генерални конзул у Солуну

Почетком XX века обављао је и дужност генералног конзула у Солуну, а потом је био ангажован у Министарству иностраних послова као један од најискуснијих познавалаца прилика у Старој Србији.

Његове „Путне белешке по Старој Србији“, настале на основу вишедеценијских путовања и запажања, и данас представљају вредно сведочанство о животу, демографским приликама и политичким односима на простору Косова, Метохије и Македоније крајем XIX века.

Ниједан велики рат није прошао без његовог учешћа

Иако је већ био у позним годинама, ниједан велики рат није прошао без његовог учешћа. Борио се у српско-бугарском рату 1885. године, а током Балканских ратова поново је ставио своје искуство на располагање држави. У Првом балканском рату ушао је са српским јединицама у Приштину, град у коме је годинама службовао као дипломата.

У Другом балканском рату командовао је резервним јединицама и учествовао у ослобађању пограничних области према Бугарској. Ни Први светски рат није дочекао као пасивни посматрач – и тада се добровољно ставио на располагање српској војсци.

1919. године је изабран за председника комисије која је истраживала бугарске злочине над Србима

После рата, 1919. године, изабран је за председника комисије која је истраживала бугарске злочине почињене у Топличком, Врањском и Нишком округу. Рад те комисије представљао је један од првих покушаја систематског документовања ратних страдања цивилног становништва на југу Србије.

Тодор Станковић Стамболија преминуо је у Београду 15. јула 1925. године. Иза себе није оставио само дипломатске извештаје, мемоаре и путописе, већ и пример живота посвећеног једном циљу – ослобођењу и очувању српског народа у времену великих искушења.

Због тога га историчари данас с правом убрајају међу најзначајније српске националне раднике с краја XIX и почетка XX века, човека који је истовремено био сведок, хроничар и активни учесник једне од најбурнијих епоха српске историје.

Компас инфо