Невенка тражи правду из „Олује“: „Сина су ми убили на трактору, тело свекра још нисмо пронашли“

Невенка Добрић изгубила је сина Синишу (12) у злочиначкој хрватској акцији „Олуја“ 1995. године, а због њене боли, која не пролази ни после 31 године, плакали су сви присутни на централној манифестацији у Мркоњић Граду, преноси портал 24седам. Невенка је на Дану сећања, са централне бине, испричала своју потресну причу, која је све дирнула право у срце, а најпре се захвалила Србији и председнику Александру Вучићу, преноси 24седам, као и државном врху Српске и Милораду Додику.

„Хвала свима који се трудите 31 годину да 4. август не буде само обичан датум. Мој син је пошао у колону да спаси свој малени живот, у тракторској кабини са дедом и са мном у приколици. Нисмо 10 километара одмакли када је хрватска војска пресекла колону и са 12 рана усмртила Синишу и Петра. На лицу места трактор је скренуо са пута, а приколица у којој сам била преврнула се. Хрватска војска убила је моје дете и свекра, сачекала је и следећи трактор на ком су били моји родитељи и бака. Видевши шта се догодило, скамењени од бола и туге, очајнички су молили хрватску војску да мене извуку испод приколице. Они су дозволили, али су одлучили да нас приведу“, рекла је Невенка и наставила:

„На молбе и плач моје мајке, одлучују да пусте мајку, баку и мене, а оца одводе у затвор. У тим моментима нисам била свесна шта се догодило. Храбре крајишке жене нису дозволиле да тело мог Синише остане тамо да га растргну звери. Односе мог Синишу, где га ми сахрањујемо 5. августа, а затим 26. августа 1996. године, на Синишин рођендан, преносимо посмртне остатке. Свекар Петар се води као нестало лице.“

Невенка још трага за правдом.

„Трагам за правдом, не постоји суд на коме не водим парницу како би моје дете добило статус цивилне жртве рата. Још нисам успела, дете не почива у миру јер су моје ране отворене. Сваког 4. августа причам своју причу и надам се да ће допрети до оних који деле правду и увек идем са истим питањем: Ако мој Синиша није цивилна жртва рата, има ли српских жртава рата?“

Поновила је како ће наставити да тражи правду за свог Синишу.

„Да злочинци одговарају и признају злочин, борићу се да ова прича никад не падне у заборав, а на споменику мог сина написала сам песму: ‘Ој, тешка судбина, пуста Крајино, што узе мене млада, зар не тугујеш сада? Узе мене од мајке, оца и брата, да ја мали морам бити жртва рата. Нисам крив, а нисам ни жив’.“

Б92