ПОЗНАТИ НЕМАЧКИ НОВИНАР РАСТУРИО ЛАЖИ: Нисам пронашао доказе да је постојао „Сарајево сафари“, Маргетића нико не сматра озбиљним новинаром

Познати немачки новинар Михаел Мартенс каже да ни након вишемесечног истраживања није нашао ниједан доказ о наводном „Сарајево сафарију“, сматра да су књиге Езија Гавазенија и Домагоја Маргетића непоуздане и упозорава на опасност сензационализма и недовољне провере чињеница у савременом новинарству.

Мартенс је дугогодишњи дописник Франкфуртер Алгемајне Цајтунга (ФАЗ) за југоисточну Европу каже за сарајевски Аваз да није пронашао доказе за наводну причу о постојању „Сарајево сафарија“, према којој су током „опсаде Сарајева“ богати странци плаћали да из забаве пуцају на цивиле.

Мартенс указује да је од почетка био скептичан према тој причи, а на питање шта га је прво навело да посумња у њену веродостојност, иштиче, а да је то било из два разлога.

„Први је био тај што већ око 25 година пишем о Балкану и, као и већина мојих колега, никада пре нисам чуо за ту тему. С друге стране, неки италијански писац фикције, који ради из фоод цоурта једног тржног центра у Милану и никада није био у Сарајеву, наводно је открио целу причу. То ми није деловало вероватно, посебно када се узме у обзир да ни Карла Дел Понте ни њен наследник Серж Брамерц никада нису наишли на такву причу“, каже Мартенс и истиче:

„Као главна тужитељка Хашког трибунала, Карла Дел Понте била је изузетно посвећена откривању ратних злочина на Балкану. Зар је могуће да ни она ни њен тим нису открили оно што је наводно успео да пронађе један италијански аутор без икаквог знања о Балкану? То ми је било врло чудно“.

Међутим, истиче Мартенс, главни разлог због којег је био скептичан према причи о наводном „Сарајево сафарију“ био је тај што већина искусних дописника с Балкана из ратних година, који су деведесетих били у регији, такође није сматрала ову причу вероватном.

Питао је, каже, Тима Џуду, који је током рата извештавао за Тајмс, и он је такође одбацио причу о стотинама богатих странаца који долазе у Сарајево да из забаве и за новац пуцају на цивиле као крајње невероватну.

Након шест месеци и два путовања у Сарајево, прикупио је, додаје, довољно уверљивих чињеница и аргумената да бих могао да каже: ова прича је лажна.

На питање да ли је пронашао било какве проверљиве доказе да су странци заиста плаћали како би пуцали на цивиле, Мартенс је изричит: „Не, нисам“.

Напомиње да не може у потпуности да искључи могућност да је било појединачних изолованих случајева странаца који су можда платили да пуцају на људе.

„Али сасвим сигурно није постојала масовна појава са стотинама учесника који су годинама организовано долазили у Сарајево“ јасан је Мартен, који појашњава да је то отприлике једнако реално као тврдња да је Кинг Конг током рата дошао да спаси Сарајево од српских снајпериста.

На опаску да је и Џон Џордан у Хашком трибуналу сведочио о Сарајево сафарију, Мартенс указује:

„Ако пажљиво прочитате његове исказе пред Хашким трибуналом, видећете да он заправо није био непосредни сведок ничега конкретног. Његово сведочење своди се на оно што ви лепо називате ‘рекла-казала’. Управо зато његово сведочење није играло никакву улогу у пресудама Хашког трибунала“.

Осим тога, прецизира Мартенс, не треба заборавити да је он био само један од око 4.600 сведока који су током година сведочили пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

А на питање како објашњава чињеницу да међу хиљадама сведока пред Хашким трибуналом готово нико други никада није споменуо овај наводни феномен, Мартенс каже да мисли да је објашњење тога врло једноставно.

„Тај феномен није није постојао. То је исто као да покушавате пронаћи сведоке који ће потврдити да је Немачка освојила Светско првенство 2026. године. Такве сведоке нећете пронаћи, јер се то једноставно није догодило“, поновио је Мартенс и указао да они који тврде да се догодило нису поуздани.

Говорећи о грешкама у књизи Езија Гавазенија, Мартенс да она нема врема никакву истраживачку вредност.

„Основни приступ изгледа отприлике овако: комшија зубара бившег дечка моје сестре једном је срео таксисту који му је рекао да је пре двадесет година био на забави где је домаћин рекао да је чуо од некога чијег се имена не сећа да је неко други ишао на пецање с неким Гораном или Зораном, који је једном седио у кафани и чуо госта за суседним столом како у истој реченици изговара речи ‘Safari’ и ‘Сарајево'“, рекао је Мартенс и додао:

„Отприлике тако. Поред тога, Гавазени стално греши у именима и географији. Један од многих примера је тврдња да је Нориљск (град у Русији.), град у Југославији. То је смешно, али уједно и добар показатељ квалитета целе књиге“.

За разлику од Гавазенија, Домагој Маргетић барем познаје географски и историјски контекст. Не меша Словенију и Славонију нити Весну Пусић и Весну Пешић. Као проблем Мартетића, Мартенс наводи то што изводи бизарне закључке и живи у свету теорија завјере.

„Питао сам десетак озбиљних хрватских новинара и писаца, од Миљенка Јерговића до Бориса Рашете и многих других, шта мисле о Маргетићу. Ниједан га није сматрао озбиљним новинаром, а камоли истраживачким“, рекао је Мартен и истакао да Маргетићеве књиге није читао и зато их неће ни коментарисати.

„Мислим да га зато људи које оптужује углавном игноришу. Не тужите сеоску луду. Пустите је да виче. На крају крајева, није опасна“, каже Мартен и на питање објашњава ћутање новинара и стручњака у Сарајеву о овој теми, каже да се чини да је ова прича изазвала много већу пажњу у западним медијима него у БиХ.

Претпоставља, додаје, да је разлог тај што су за западне медије, и њихову публику, стварне приче из Босне постале досадне, односно да данашње главне теме долазе из Ирана и Украјине.

Његов савет је да, ако се жели заинтересовати публика за БиХ, морате јој, каже, понудити нешто спектакуларно: теле с три главе, богате западњаке који из забаве убијају жене и децу или Милорада Додика који је постао вегетаријанац и говори само истину.

Упитан да ли је забринут да би његово мишљење о овој теми могло довести до оптужби да релативизује стварни „снајперски терор“, Мартенс одговара одречно.

Танјуг