Кецмановић: Кољач Алијине армије – Елфета Весели – морала завршити у Гвантанаму и на доживотној

ПРЕДЗАДЊЕГ дана јула у Српској је као бомба експлодирала стравична информација да је на Илиџи виђена жена-монструм која умјесто да лежи на робији у КПЗ Тузла, слободна шета по муслиманском Сарајеву.

Ако треба подсјећати, ради се о Елфети, која је у љето ратне 1992. на подручју Зворника заклала 12 годишњег дјечака Слободана Стојановића. Да, да, буквално заклала. Пришла му је с леђа ухватила га једном руком и другом му камом пререзала гркљан.

Када је њена јединица упала у српско село Доња Каменица, дјечак се издвојио из колоне избјеглица и вратио на бициклу да би избавио свог пса који је остао везан пред кућом.

Слободан, дјечак доброг и храброг срца, није био наоружан, а исувише је био мали да би био илегалац ВРС. Елфета о њему није ништа знала сем да је српско дијете и да се у своје село није вратио по вриједности из куће, него по свог љубимца кога при повлачењу породице пред упадом АБиХ није стигао да поведе.

Зашто онда?

Са својевременог процеса на Суду БиХ, у септембру 2017, јавности није био предочен ни мотив свирепог злочина, нити дијагноза „психопатија“ као резултат љекарског вјештачења.

Елфета је, упркос доказима, напросто негирала да је извршила злочин, па је било сувишно да објашњава мотиве.

У јавности као да се мотив подразумијевао из чињеница да је Елфета била припадница АБиХ, а Слободан српски дјечак.

Ни крајем септембра 2017 поводом суђења, као ни сада љета 2026 када је откривена у шетњи Илиџом (сарајевска општина) на Елфетин свирепи злочин бошњачки медији и појединци нису били огорчени.

Нису се огласиле чак ни организације за бригу о ђеци, ни друштва за заштиту животиња, јер би то ваљда компромитовало АБиХ, која је бранила Босну од комшија.

У том патриотизму није их емоционално омео ни ведри, доброћудни и паметни лик племенитог дјечака, који је репродукован по српским медијима.

А емоције на српској страни засјениле су многа важна питања тим поводом.

Елфета се презива Весели и није Муслиманка/Бошњакиња него Шиптарка са КиМ, чији отац Рахман је породицу још прије рата из Урошевца преселио у Доњу Каменицу, поред Зворника.

Прилично риједак трансфер да се шиптарске породице селе у Босну, поготово што је Рахман по занимању био шумар, а таквих кадрова није недостајало у шумовитом подрињу. Чудно!

Елфетин брат Мухамед Весели живи у Швајцарској, гдје ради као грађевински инжењер, пројект-менаџер и савјетник, што су добро плаћени послови, па се сестра послије рата једно вријеме склонила код њега. То већ и није чудно јер косовски Абанци имају традиционално добро упориште у тој земљи.

Богати купују држављанство за новац који су стекли не питају како, а онда слиједи племенска подршка сиромашним придошлицама који га немају. Присутни су у бизнису, фудбалу и имају политички утицај на збивања на завичајном Косову.

Рецимо, први премијер непризнате владе Косова у егзилу Бајрам Букоши дјеловао је из Швајцарске.

Елфетино презиме Весели носи и Кадри Весели, главни у ОВК по обавјештајно-контраобавјештајној линији. Шта је логичније него посумњати да постоји не само фамилијарна него и функционална веза између Кадрија, Рахмана, Елфете и Мухамеда.

Чудно је, такође, да се Елфета, што је ријетко код муслимана, ангажавала на мушким ратничким задацима као официр или само војник, а још необичније да то није чинила на завичајном Косову него у БиХ, што је јединствен случај уколико се не ради о регионалној мрежи.

Индикативно је и да је Елфета дјеловала у зони одговорности опскурног Насера Орића, који је из заштићене енклаве Сребреница предводио упаде у околна српска села, те палио забачена села и убијао цивиле, али је и након неколико обновљених судских процеса у Сарајеву остао неосуђен.

Као да је увијек из невидљиве позадине нека скривена рука спасавала Насера, па недодирљиви „херој одбране Босне“ данас ужива такав престиж међу сарајевским тајкунима, естрадним звијездама и политичарима да се радо са њим фотографишу по елитним кафанама.

Могуће да је Елфета дошла да потражи помоћ свог утицајног ратног команданта Орића.

Како се монструм Елфета послије Урошевца на КиМ, Доње каменице у Подрињу, Швајцарске, КПЗ у Тузли обрела баш на Илиџи?

Некадашња бања надомак Сарајева, касније приградска општина и данас ексклузивни дио града из кога алеја платана води до врела ријеке Босне, била је до грађанског рата насељена старим српским породицама и главни бањски објекат звао се Србија. Послије рата постала је насеље вила припадника Алијине робијашке халке, која је предводила национално-вјерски покрет са паралеленим функцијама у СДА и ИВЗ.

Примјер је дао Хасан Ченгић, који је са дужности у намјенској индустрији ФБиХ, након америчке санкције због иранске везе, прешао на чело Ријасета исламске заједнице.

Посљедњих десетак година хектаре око врела Босне покуповали су арапски шејици и саградили ограђена насеља на које од домаћих приступ има само муслиманска послуга.

Идеално склониште из кога је Елфета неопрезно ишетала и била примјећена. Из хотела сигурно није, а ко ју је приватно угостио ваљало би сазнати.

Али, како је монструм успио да изађе из затвора у току издржавања казне?

Неријетко се дешава да чак и окорјели криминалци не могу зликовца попут Елфете да поднесу као своје дугогодишње равноправно друштво. Вријеђа чак и њихова осјећања, не трпе да буду изједначени са таквима, па их малтретирају све до линча.

У Елфетином случају било је обрнуто: она је злостављала остале, махом Србе, окружене немилошћу бошњачке управе и чувара. Ипак, врхунац је податак, према српским изворима добијен од „поштених инсајдера у КПЗ Тузла“, да је Елфета уживала невјероватне привилегије – од тога да је „друштвено корисно“ радила у затворској башти, до тога да је сваких мјесец дана уживала седам до десет дана допуста.

Како објаснити тај поступак управе затвора без преседана?

Лична благонаклност директора затвора Бошњака према борцу АБиХ? Инструкција са вишег правосудног или политичког мјеста? Издашно подмићивање комплетног затворског персонала?

У потоњем случају требало би пратити токове новца, који можда воде до Урошевца, или Швајцарске, или арапског свијета, или удружених дародаваца у неком непознатом фонду у Сарајеву.

Најзад, ритуално убијање одрубљивањем главе у ратној БиХ обично се везује за масакр муџахедина над заробљеницима ВРС у Возући.

Те исламске интербригадисте стари Изетбеговић није довео у средњу Босну зато што му је недостајало живе силе него да домаћим лајт муслиманима послуже као узор како се бори за вјеру Алахову. Они нису заклали дијете, али јесу извршили групно клање српских заробљеника из вјерске, а не из националне мржње.

Чини се да је тај контекст вјерске мржње погрешно, али не и ненамјерно, испуштен из вида у случају Елфете Весели. Третирана је као војник АБиХ, а била је такође муџахедин Ељфета Весељи, Албанка са Косова и са Бошњацим је једино везивао ислам.

Морала је добити и судску квалификацију исламског терористе и заједно са тзв. алжирском групом муџахедина бити испоручена Американцима. И, послије десетогодишњег суровог исљеђивања у Гвантанаму о везама по свијету, бити осуђена на доживотну робију.

Био би то још један по Сарајево неугодан примјер инволвираности бошњачке Босне у глобалну мрежу исламског тероризма. Да би процес што брже окончали, она је негирала злочин, тужилац доказао кривицу и судија пресудом од свега 13 година експресно затворио процес. Штавише, њен надређени водник Сакиб Халиловић је, истовремено, ослобођен командне одговорности да би везе по вертикали и хоризонтали биле блокиране од даље истраге.

Након открића да у току издржавања казне слободно шета по другом граду, као и о невјероватним привилегијама које ужива у затвору, постаје индикативан склоп већ од раније познатих података и ваљало би их укрстити. Под условом да се не деси као са генералом Сакибом Махмуљином, под чијом вишом командом су дјеловали муџахедини, да упркос правоснажној пресуди, одмагли на лијечење у Турску, гдје му се губи траг.

„Пацовски канал“ је отворен, а Ељфета на Илиџи чека везу.

Рођена 1960-те, у тренутку језивог злочина била је зрела особа од преко 30 година, а мали Слободан коме је у 12-тој години свирепо прекинула живот, и даље нам се безазлено смијеши са узглавља на гробу.

Данас би и он имао више од 30, својој дјеци би за рођендан поклонио „најбољег човјековог пријатеља“ и она би га вољела као што је он волио свог.

Ненад Кецмановић/Све о Српској