ШВЕДСКИ ПОРТАЛ „SAMNYTT“: На Космету децу хапсе због три прста!
Док су се на Газиместану, на Видовдан 28. јуна, чуле поруке мира, љубави и достојанства владике Илариона, око меморијалног комплекса стајале су тешко наоружане специјалне јединице приштинске полиције, оклопна возила и металне баријере. Контраст између молитве унутар комплекса и демонстрације силе изван њега остао је урезан у сећање Тијане Ивковић, Српкиње рођене и одрасле у Шведској, која је о томе писала за шведски портал „Самнyтт“.
Ивковићева на Косово и Метохију није отишла у потрази за сензацијом, већ са намером да види како данас живи српски народ на простору о којем европске институције годинама говоре језиком демократије, људских права и владавине права. На Газиместану је затекла породице, младе, старије и децу који су дошли да се помоле, положе цвеће и одају почаст прецима. За њих то није била политичка позорница, већ место вере, памћења и завета.
Међутим, легитимисање, претреси и усмеравање посетилаца кроз уске пролазе стварали су, према њеном сведочењу, атмосферу сталног наџора. На улазу су дељени леци са упозорењима о наводно „провокативним“ симболима, али критеријуми нису били довољно јасни. Оно што је код једне особе пролазило без последица, код друге је могло да постане разлог за заустављање или привођење.
После скупа приведено је 36 особа, међу којима је, према наводима медија и адвоката, било и малолетника. Посебну пажњу изазвао је случај дванаестогодишње девојчице, за коју су сведоци тврдили да је приведена након што се прекрстила и показала три прста. Ухапшенима су изрицане новчане казне, док су појединим особама без докумената привремених институција у Приштини одређене трогодишње забране уласка.
Ивковићева указује и на очигледан несклад између позива међународних представника на законито, пропорционално и недискриминаторно поступање и призора који је затекла на терену. Док су српски национални и верски симболи посматрани са подозрењем, дуж путева су се несметано вијориле албанске заставе и обележја такозване ОВК.
Текст објављен у „Самнyтту“ не зауставља се на Видовдану. Ауторка описује свакодневицу српских енклава, графите такозване ОВК, оскрнављена гробља, нападе на младиће и страх од јавног истицања српских обележја. Подсећа и на случај Драгице Гашић, прве српске повратнице у Ђаковицу, која је после повратка била изложена притисцима, провалама и покушајима да јој се онемогући нормалан живот.
Метохија, наглашава Ивковићева, није само географски појам, већ простор на којем се налазе Пећка патријаршија, Високи Дечани и Богородица Љевишка – светиње које представљају темеље српског духовног и културног идентитета. Управо зато њен текст, објављен на шведском језику, представља редак и непосредан приказ српске перспективе у тамошњем медијском простору.
Питање које поставља није намењено само Приштини, већ и Европској унији, Еулексу и другим међународним представницима: да ли исти стандарди важе за све? Ако Србин нема право да се прекрсти, понесе заставу и ода почаст прецима без страха да ће бити третиран као безбедносна претња, онда европска обећања о једнакости и слободи остају без стварног садржаја. Срби на Косову и Метохији не траже привилегије, већ право на идентитет, веру, достојанство и једнаку заштиту пред законом.
Сербиантимес
