„ПРОБАО ДА ПОКУПИ КАЈМАК“: Милатовић казао да Црна Гора није морала да шаље представника у Книн, али што онда није пошао у Мркоњић Град?

0
milatovic-2

Када треба реторички осудити срамне потезе Спајићеве Владе и МВП-а који из године у годину сагињу главу пред Загребом и шаљу дипломатске представнике на прославу етничког чишћења српског народа у Книну, председник Црне Горе Јаков Милатовић увек је први да се огласи.

Из његовог Кабинета тада стижу пажљиво умивене речи о томе како „присуство Книну није државна обавеза”, како Црна Гора мора да поштује „све жртве” и како се мора водити рачуна о традиционалним осећањима великог броја грађана.

На папиру, савршена лекција из одмерености и националног сензибилитета. Међутим, познаваоци прилика знају да се иза ове дипломатске дефиниције крије сушта демагогија, а што није први пут да долази из Милатовићевог кабинета.

Ако је Милатовићу заиста толико стало до принципа поштовања жртава и ако је толико гласан у критици Владе што шаље представнике на прославу погрома над Србима, поставља се логично и просто питање, што председник Црне Горе није био тај који би отишао у Мркоњић Град?

Тамо се, наиме, одржавао централни комеморативни скуп и парастос за више од 200.000 протераних и хиљаде убијених Срба у војно-полицијској акцији „Олуја”. Да је Милатовић заиста желео да покаже државничку доследност и истинско саосећање са жртвама о којима тако благонаклоно пише у саопштењима, Мркоњић Град је био право место за то.

Али, ту настаје проблем. Одлазак у Мркоњић Град захтевао би да се изађе из комфора твитер-саопштења и „председника свих грађана” и да се уђе у директан дипломатски сукоб са Загребом. А то је линија коју Милатовић, баш као ни они које критикује, не сме да пређе.

Зато се одлучио за већ виђени рецепт: мало критике на рачун Владе да се прикупе политички поени код српских бирача у Црној Гори, благе похвале од стране београдских аналитичара, а са друге стране изостанак било каквог конкретног чина да се не би замерио иностраним центрима моћи.

Празна реторика и декларативно саосећање остају тако једини домет Милатовићеве „одмерене” политике, док суштински принципи и даље падају на првом практичном тесту.

Борба

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *