ПРЕМИНУЛА ВЕДРАНА РУДАН: „Отишла је на подручје без сигнала“

Хрватска књижевница, новинарка и колумнисткиња Ведрана Рудан преминула је после дуге и тешке болести. Вест о њеној смрти објављена је на њеној званичној Фејсбук страници речима које је и сама својевремено изабрала говорећи о крају живота: „Ведрана је отишла на подручје без сигнала.“

Гостујући у емисији „Недељом у 2“, Руданова је отворено говорила о болести и смрти, поручивши да жели да људи који је воле њен одлазак једног дана управо тако и доживе.

„Желим рећи да има јако пуно људи који ме воле и да ја волим њих. И да сам бесмртна и нека моју смрт схвате као одлазак на подручје без сигнала“, рекла је тада.

Ведрана Рудан рођена је 29. октобра 1949. године у Опатији, а током вишедеценијске каријере постала је једно од најпрепознатљивијих књижевних и новинарских имена на простору бивше Југославије. Више од две деценије радила је као новинарка у различитим медијима, међу којима су били „Национал“ и „Ферал трибјун“, као и на радију, а након одласка из новинарства у већој мери се посветила књижевности.

Ширу регионалну популарност стекла је романом „Ухо, грло, нож“, објављеним 2002. године, после којег су уследиле књиге „Љубав на последњи поглед“, „Ја, неверница“, „Костури округа Медисон“, „Мушкарац у грлу“, „Плес око Сунца“, „Доживотна робија“ и друга дела. Њене књиге превођене су на више језика, а поједина дела адаптирана су и за позориште у земљама региона.

Писала је о браку, породичним односима, положају жена, насиљу, старењу, национализму, политици, друштвеном лицемерју и свакодневном животу, користећи директан и често провокативан језик који је временом постао њен препознатљив ауторски потпис. Управо такав приступ донео јој је велики број читалаца, али и бројне критике и полемике које су је пратиле готово током читаве каријере.

Руданова није покушавала да ублажи своје ставове како би били прихватљиви широј публици, па су и реакције на њен рад биле подељене. За једне је њена директност представљала ретку врсту књижевне и јавне слободе, док су други критиковали грубост њеног језика и поједине политичке и друштвене ставове. Без обзира на те поделе, створила је ауторски стил који је било тешко заменити са било чијим другим и изградила круг читалаца који су њене нове текстове и књиге пратили годинама.

Последњи период њеног живота обележила је тешка болест. У априлу 2024. године дијагностикован јој је редак карцином жучних водова јетре, а пошто је болест откривена док је оперативно лечење још било могуће, у мају исте године подвргнута је операцији.

О ономе кроз шта пролази наставила је да пише отворено, као што је годинама писала и о другим темама које се често склањају из јавног разговора. На свом блогу бележила је искуства са лечењем, болницама, лекарима и медицинским сестрама, говорила о трошковима медицинских поступака и положају онколошких пацијената, али и о сопственом страху, физичкој немоћи и све тежој свакодневици.

Ни болест није значајно променила начин на који се обраћала читаоцима. Црни хумор, који је годинама био део њеног писања, остао је присутан и у текстовима у којима је описивала сопствено лечење и приближавање смрти, без покушаја да своје искуство претвори у улепшану причу о болести.

Јавно је говорила и о жељи за еутаназијом, објашњавајући да не жели дуго и мучно умирање. Саопштила је да је ступила у контакт са организацијом која се тиме бави, уплатила чланарину и започела процедуру, али је касније од те намере одустала.

Како је њено здравствено стање постајало све теже, наставила је да пише о данима проведеним у болници и код куће, о губитку снаге, немогућности да хода без помоћи, али и о људима који су били уз њу. Посебно је писала о медицинским сестрама и лекарима које је сусретала током лечења, као и о породици и читаоцима са којима је до последњих месеци одржавала везу посредством својих текстова.

Свој однос према писању у том периоду описала је реченицом: „Кад пишем, ја сам жива.“

Управо је писање остало једна од константи њеног живота и онда када је болест озбиљно ограничила њену свакодневицу. Оно што је раније радила са друштвеним и породичним темама, у последњим годинама радила је са сопственом болешћу, претварајући лично искуство у текстове које је делила са публиком.

Последњи период њеног живота обележио је и спор са Хрватским заводом за здравствено осигурање у вези са трошковима дијагностичког поступка повезаног са лечењем. Крајем јула 2026. године објављено је да је тај спор неправоснажно изгубила.

Ведрана Рудан је током каријере објавила бројне романе, колумне и друге текстове и оставила препознатљив траг у хрватској и регионалној књижевности. Њена дела налазила су читаоце далеко изван Хрватске, а теме којима се бавила и начин на који их је отварала учинили су је једном од оних ауторки о којима су се мишљења често разилазила, али чије се присуство на књижевној сцени није могло лако занемарити.

Смрт је последњих година била једна од тема о којима је најотвореније писала, а сопствено суочавање са њом није издвојила из остатка свог живота и рада. Наставила је да је описује истим језиком којим је деценијама говорила о љубави, браку, породици, политици и људским слабостима, остављајући тако читаоцима и сведочанство о последњем периоду свог живота.

Вест о њеној смрти зато је на крају саопштена речима које су већ биле њене и које ће многи њени читаоци препознати.

Ведрана Рудан отишла је „на подручје без сигнала“, а иза ње остају њене књиге, колумне и текстови, као и велики број читалаца који су је годинама читали управо зато што је о животу умела да пише без много улепшавања.