Вујовићев лов на „руске агенте“: Српски језик, СПЦ и идентитет – све је оружје Москве?

Када понестане аргумената за стварне политичке проблеме, у црногорском политичком речнику већ годинама постоји проверен рецепт – Русија, СПЦ, „српски свет“ и, наравно, идентитетске подјеле. Овога пута тај рецепт је понудио један од лидера Европског савеза Иван Вујовић, који је у разговору за ЕТВ практично цијели политички живот Црне Горе покушао да смјести у један исти оквир: што је више Срба, СПЦ и питања језика, то је, по њему, више руског утицаја.

И ту почиње проблем.

Јер Вујовић не говори само о руском утицају. Он у исти кош ставља СПЦ, српски језик, питање држављанства, заставу, идентитетска питања и концепт „српског свијета“, па онда све то повезује са Москвом. Другим ријечима, ако неко у Црној Гори тражи равноправан статус српског језика, пита се о држављанству или баштини своју православну традицију – према овој политичкој матрици, већ је потребно провјеравати коме такав став „користи“.

То више није анализа руског утицаја. То је политичка етикета која се користи за обрачун са неистомишљеницима.

Кад је српски језик проблем, а корупција „европска агенда“

Посебно је занимљива Вујовићева теза да се идентитетским питањима наводно „гуши европска агенда“.

Када треба говорити о правосуђу – говори се о језику.
Када треба о европским законима – отвара се питање заставе.
Када треба о владавини права – отвара се питање држављанства.

Згодна конструкција, али има један незгодан недостатак: идентитетска питања нијесу измислили они који их постављају, нити су нестала само зато што их неко проглашава непожељним.

Устав Црне Горе већ препознаје сложену језичку и националну структуру друштва. Попис је показао снажно присуство српског народа и српског језика. Питање равноправности није руска геополитичка операција, већ питање права грађана Црне Горе.

Ако се европска Црна Гора замишља као држава у којој се о европским интеграцијама може разговарати само док се не помене српски језик, онда је проблем много дубљи од Москве.

А СПЦ – опет на оптуженичкој клупи

Посебно мјесто у Вујовићевој конструкцији заузима Српска православна црква.

Наравно, уз обавезну ограду да се не говори о вјерницима и православљу, већ о „политичкој улози“ Цркве. А онда слиједи већ виђена спирала: политичка мобилизација, „српски свијет“, Москва, Кремљ и малигни утицај.

Међутим, једна ствар се упорно прећуткује: СПЦ у Црној Гори није нека невидљива геополитичка апстракција, већ Црква којој припада велики број грађана ове државе.

Њене храмове не посјећују руски агенти, већ грађани Црне Горе. Њене литије нису биле некаква тајна операција Москве, већ масовно изражавање незадовољства грађана спорним Законом о слободи вјероисповијести.

И управо је ту Вујовићева прича најтања: покушава се политичко неслагање са одређеним ставовима Цркве претворити у доказ геополитичке повезаности са Русијом.

Ако је неко критиковао НАТО или се противио одређеној европској политици, то не значи аутоматски да је руски агент. Ако неко истиче српски национални идентитет, не значи да му је налог стигао из Кремља.

„Српски свијет“ као универзални кривац

Вујовић иде и корак даље, па „српски свијет“ представља као дио исте приче.

И ту се враћамо на стару политичку матрицу: све што се не уклапа у један пожељни модел црногорског идентитета проглашава се пријетњом држави.

Тако се, умјесто политичке расправе о томе како да Срби у Црној Гори буду равноправни, добија прича о Москви.

Умјесто разговора о томе зашто се годинама одлаже рјешавање питања службеног статуса српског језика – добијамо причу о „дестабилизацији“.

Умјесто разговора о двојном држављанству и правима стотина хиљада људи поријеклом из Црне Горе – добијамо упозорења о геополитичким утицајима.

Тако идентитет постаје згодан политички непријатељ: кад год нема одговора на конкретно питање, прогласи се „руским утицајем“.

И на крају – избори

А онда, готово очекивано, прича о Русији, СПЦ, „српском свијету“, подјелама и европском путу завршава се – позивом да се на наредним изборима промијени власт.

Ту се, заправо, открива суштина цијеле приче.

Вујовић не нуди само анализу геополитичких ризика. Он нуди политички програм: власт која му није по вољи представља се као плодно тло за руски утицај, а странке и политике које његова групација заступа као брана том утицају.

Тако се европски пут поново претвара у изборни реквизит.

А Црна Гора је, по тој логици, стално на ивици провалије: ако се чује српски језик – Русија; ако се помене СПЦ – Русија; ако се говори о идентитету – Русија; ако се тражи равноправност – опет Русија.

Само се једно питање ријетко поставља: како је могуће да се европска будућност Црне Горе толико често брани тако што се једном дијелу њених грађана објашњава да су њихов језик, Црква и идентитет – геополитички проблем?

Ако је то европска политика коју нуди Европски савез, онда је очигледно да су старе подјеле и старе етикете и даље много јаче од нових европских парола.

ИН4С